Razgovor i prevod: Valentina Novković
Cathie Cayros je u svet književnosti ušla nakon velikih životnih iskušenja, njen prvenac „Istorija jedne gluposti“ osvojio je čitaoce širom sveta. Od tada s nestrpljenjem iščekuju svaku njenu knjigu. Po profesiji ginekolog, dragoceno iskustvo stečeno tokom decenija bavljenja ovim nimalo lakim, ali humanim poslom, pomoglo joj je da bolje sagleda život, mnogo toga nauči od pacijenata i utka u stvaralački rad. Mir je pronašla u malom gradu u Švajcarskoj, na obali jezera verujući da dobro pobeđuje, ako mu dozvolimo da pobedi.
V. N. Rodili ste se u Moskvi, Vaš životni i stvaralački put je veoma zanimljiv i neobičan. Kakve uspomene nosite iz detinjstva, obično devojčice žele da budu glumice, pevačice, učiteljice? O čemu ste Vi maštali?
C. C: Još uvek sam sanjar, živopisna mašta me je odnosila daleko od stvarnosti. A posebno u školi, u učionici, zbog toga sam imala mnogo opomena. Koliko se sećam, smišljala sam razne priče čiji sam junak bila ja.
V. N: Zanimljivo je da ste želeli da budete dreser u cirkusu, ali pošto nije bilo takvog odseka, upisali ste se na akrobatiku. Da li je ova želja potekla iz detinjstva kada su vas roditelji vodili u cirkus?
C. C: Ne, nije iz detinjstva, volela sam životinje i želela sam da sa njima imam poseban kontakt. Čak sam bila i u radionici koju drži M. Zapašnoj, tigrovi me nisu privukli, a medvedi su me fascinirali, toliko nespretna i istovremeno veoma snažna životinja, jake volje koja razume čoveka. Njih sam želala da dresiram. Sada na to gledam sa osmehom i zahvalna sam ocu koji me je odveo iz njihove3 škole.To je bila samo još jedna moja fantazija.
V.N: Život je često cirkus, ponekad smo klovnovi, a nekada gutači vatre, da li uloge zavise samo od nas?
C. C: I da i ne, ja sam odrastala u sovjetskoj zemlji i sovjetskoj školi, a ono što je bilo dobro u tadašnjem sistemu je da smo bili inspirisani – ja sam gospodar svog života, to se osećalo u svemu. Čim bih uključila radio, čula bih pesme koje afirmišu radost života, slobodu. I dovoljno vam je za ceo dan! Sada lajfkoučevi dobijaju mnogo novca za individualne sesije pozitivnosti, a sve što je trebalo da uradimo bilo je da uključimo radio! Shvatanje da, jednostavno, nikad nismo imali slobodu, došlo je mnogo kasnije.
V. N: Po zanimanju ste kardiolog, nije malo lekara pisaca: Čehov, Bulgakov,Vasilij Aksenov i mnogi drugi. Šta povezuje medicinu i književnost, utiču li one jedna na drugu?
C. C: Po zanimanju sam ginekolog, kardiohirurgiju sam napustila skoro odmah, još na stažu. U to vreme u kardiohirurgiji je bio veoma visok mortalitet i bukvalno sam umirala sa svakim postoperativnim pacijentom. Kardiologija nije bila toliko razvijena kao sada. A u ginekologiji žene sebe nikada nisu smatrale bolesnima, osećale su se odgovornim prema porodici, a taj osećaj na genetskom nivou im je omogućavao da se izbore sa svojom bolešću. Prvo sam radila u operativnoj ginekologiji, a zatim ušla u nauku, a onda sam početkom 90-ih otvorila prvu privatnu kliniku u novoj Rusiji. Moji pacijenti su me naučili mnogo čemu: strpljenju i saosećanju, da u svakom od njih vidim individualnost i razumem razloge njihovih oboljenja. Uzrok više od pedeset procenata bolesti su psihičke traume. Nikada nisam mislila da ću postati pisac, ali to dragoceno iskustvo koje mi je donela medicina ispostavilo se kao korisno za moje stvaranje.
V. N: Počeli ste da pišete nakon velikih životnih iskušenja, da ih nije bilo da li biste pisali? Rađa li se pisac ili to postaje?
C. C: Ja sam energična osoba, stalno su me opsedale nove ideje, želela sam da se razvijem i savladam nešto novo. Išla sam napred bez oklevanja i straha. A u jednoj od etapa, posle više od dvadeset godina rada u privatnom biznisu, doživela sam strašan poraz, otimanje mog posla, izdaju i niz drugih nevolja. Završila sam u izolaciji, tri godine su bile potrebne za neuspešnu borbu. Ali, samo sedenje i briga o neuspesima nisu u mojoj prirodi. Želja da se okušam u stvaranju došla je iznenada. Rekla sam sebi, opiši svoje putovanje u Sevilju, uradi to detaljno, i uspela sam. Tako sam završila prvu knjigu „Istorija moje gluposti“, a potom više nisam mogla da se zaustavim. Zanimljiva je priča naš život, ponekad zapleti menjaju, toliko su nepredvidivi da se samo možemo iznenaditi i prihvatiti sa zahvalnošću. U mojim radovima stvarnost i fantazija idu rame uz rame. I kada posle nekog vremena ponovo pročitam svoja dela, uvek se iznenadim. Ne, ja to nisam napisala.
V. N: Da li se sećate prve knjige koju ste pročitali, kojim knjigama se redovno vraćate?
C C: Dobro sam zapamtila knjigu iz školskih dana koju sam pročitala do poslednjeg slova, Veniamina Kaverina „Otvorena knjiga“, to je trilogija o životu žene koja je postala lekar, a potom naučnik. Ona je ostavila trag u mom životu.
V. N: Pre no što ste napisali prvi roman „Istorija moje gluposti“, pisali ste stručne članke i istraživačke radove iz medicine i Vaše specijalnosti. Da li se sećate trenutka kada ste shvatili da ono što ste doživeli treba staviti na papir? Da li se sećate prve rečenice?
C. C: Kako se pojavila knjiga odgovorila sam u prethodnom pitanju, ali želim da dodam, da, pamtim! Bilo je kasno uveče, a senzacije koje su se pojavile bile su živopisne i neshvatljive. Uzela sam tablet, počela da iznosim svoje utiske, i u tom sam trenutku osetila posebno uzbuđenje i želju da pišem, da ispunim svoj plan tako da nisam mogla da stanem do jutra. Uvek želim da ponovo napišem svoju prvu knjigu uzimajući u obzir iskustvo koje se pojavilo, ali zaustavljam se, to mi je kao retka uspomena, ne sme da se dira.
V. N: Vaš prozni prvenac zauzeo je treće mesto na takmičenju u Londonu u kategoriji „Proza“. Šta je ono što privlači čitaoce Vašim pričama, da li ih podsete na slične situacije iz njihovih života?
C. C: Nagrada u Londonu bila je neprocenjiva za moj dalji razvoj kao pisca. Moji radovi su veoma emotivni. Na drugi način ne mogu čitaocu da prenesem suštinu onoga što se dešava kroz moje heroje, da ih naučim da vole i da u nizu teških, ponekad i tragičnih događaja dana, vide da uvek postoji izlaz iz neke situacije, glavna stvar je da ne odustaješ i ne prepuštaš se očaju. Dobro pobeđuje ako mu dozvolimo da pobedi. Duša koja vidi lepotu ne može da ogrubi, preneće ovaj osećaj i na druge.
V. N: Gotovo sve Vaše pripovetke i romani su nagrađivani i veoma su dobro primljeni od čitalaca. Kakve knjige volite da čitate, kako se prepoznaje kvalitetna književnost?
C. C: Valentina, Vi ćete me najbolje razumeti, uspešan ste pisac, imate mnogo priznanja za Vaš rad. Oni su važni za autora, ali ne za kolekciju već za prepoznavanje i uvažavanje vas na sledećem nivou kreativnosti, oni su kao poboljšani motor u novom modelu automobila koji donosi radost i vodi vas na kreativne daljine. Kako prepoznati dobru literaturu, reći ću, a može da zvuči banalno, ta književnost koja dira u dušu i ima otklik, ostavlja trag u meni koji se potom transformiše u stvaranje. U poslednje vreme, kada imam slobodnog vremena, s uživanjem čitam stihove. Eto tom Pasternakovih stihova mi je uvek nadohvat ruke, kako kažu i u radosti i u bolu.
V.N: U pismu koje je Ivanu Iljinu majka poslala na Božić piše:“Znaj, čovek je sam kada nikog ne voli (…) srce onog ko voli cveta i miriše, njegova je ljubav poput tog nežnog cvetnog mirisa“. Da li nestaje ljubav u savremenom svetu?
C: C: Zlatne reči, kada je ljubav u tvom srcu, nikada nećeš biti sam. Misli, poput nevidljivih niti, stvaraju neraskidivu vezu i zapliću vas ne ostavljajući mesta za prazninu. Ljubav je život, ako ne bude ljubavi neće biti života!
V. N: Živite u Francuskoj više od trideset godina, u malom gradu na obali jezera. Koje su prednosti života daleko od gradske vreve? Da li spremate neku uzbudljivu priču koju Vaši čitoaci s nestrpljenjem iščekuju?
C. C: Dobijam zadovoljstvo u tišini lepote sveta, u kontemplaciji mudrosti prirode, posle intenzivnog, burnih godina rada. Ali, moja nova kratka priča, koju sam zamislio i pokušavam da sprovedem, nije o ćutanju, već o teškoćama, neljudskoj surovosti rata. O ljubavi i nadi, o Veri u najbolje.
V. N: Kada biste mogli da vratite vreme, šta biste promenili?
C. C: Ništa! Osim želje da budem opreznija i manje lakoverna Ali, to teško da je moguće.
