Novi ciklus pesama Zorice Tijanić
ODLAZE TAKO…
Odlaze tako jedan po jedan
U nepovrat kao selice…
Ispraćamo ih suzama
Neke i pesmom
Po želji…
A ja sebično mislim
kako ni jedna moja ljubav
nije bila tako posebna
kao što bi mogla biti
ova naša
Mogla bih s tobom pričati
u nedogled o bilo čemu
naslonjena na tvoje rame
Mogli bismo pričati
o vremenu
pticama
ili knjigama
Ne bi bilo važno
koliko boja tvojih očiju
u koju bih uronila
sve svoje nemire
Mogli bi se igrati
pogađanja neke melodije
koju bi mi pevušio na uho
Mogla bih ispratiti letnju oluju
i uz kapi sitne kiše
izglancati pločnike
šetajući ulicama nepoznatih naziva
Mogla bih ti ispričati
sve svoje tajne
izmisliti šale
samo da ugledam osmeh
na tvom lepom licu
i prstima proći kroz tvoju kosu
zamišljajući zlatne talase
na obali
Ali na vestima su rekli
da više nema nekih ljudi
Piše i u novinama
a ja izbegavam da ih čitam
ne verujući baš u sve što piše
Sledeći put ću pitati tebe
Možda ćeš mi reći
Verovaću ako mi kažeš
da su pisali o nama
o poljupcu koji se nije dogodio
o Malom princu
na kojeg si me podsetio tražeći ljude
i o Ruži koju si zalivao
a ja sam toliko želela da
se pretvorim u njen miris
pa makar i u kap
koja će ti dodirnuti usne
Odlaze tako…
Daleko kao na svečanost
na kojoj ćemo se okupiti
da proslavimo rađanje novog života
Ti ćeš držati ključeve mog spomenara
u kojem sam odavno zapisala
svoje male dečije tajne
Sada ne bih da ti ih otkrivam
bilo bi to malo nezgodno
jer ne znam kako bi gledao na to
Bolje da se držim one priče
o pticama
vremenu
ili o kafi
Možda i o knjigama
Poezija bi ti dosadila brzo
a možda i moje pesme
u kojima bi prepoznao sebe
Bezbolnije bi bilo sve od toga
da mi kažeš kako naša ljubav
ne bi bila baš tako posebna
iz nekoliko razloga
koje bi nevešto izmislio
onako na brzinu
Ali ni to ne bi bilo važno
ja bih našla neki smisao
i u tvom odbijanju
Samo da jutros vesti
nisu objavile da otišli su
neki ljudi…
U NEDOSTAJANJU
Na prozor mi doleću crne ptice
kricima prizivaju sumoran dan
ostavljaš reči da boluju same
Dah lediš na staklu dok umire jutro
smrvljene nade sudbini pružam dlan
pre nego što poslednji oproštaj dam
bez tvojih stihova teško se diše
Tvoji su putevi samo tebi znani
bez blagoslova teški dani
u kojima satove zaustavljaš
dok telo je zvona nebeski svod
što odzvanja duboko u noć
od dobra do zla
od večnosti do smrti
između krajnosti
ponor se otvara između nas
nedostajući svitanjima
u raskoraku teških misli
gde se dodiruju rosa i zora
na granici neba i mora
ranjivu me od Meseca odvajaš
nudeći Sunce u pogledu plavom
u mislima svako svoju gorčinu hrani
i hladnoćom je pokriva
Umesto da spoje se dani
u kojima će Sunce Mesec
svetlošću da brani
tvoja mi ljubav dlan otvara
i samu od sebe dariva
dok u nedostajanju ti usne celivam
ti satove zaustavljaš…
Miris osušenih kajsnija na prozoru
Koji se otvara samo kad žudnjom
Snena se trujem
Čekajući pogled koji danima putuje
Ne bi li se sa neznancem susreo
Na bezimenim odredištima
Na trošnom prozoru ruke
Ne znaju šta će s nadom
U iščekivanju radosne
U pristizanju okamenjene
Biraju da ćute svoje tišine
Kišne se kapi provlače satima
Trošeći snagu
U brojenju grešaka nenadmašne
U ponavljanju istih pozamašne
Menjaju hleb i sol
Za kamenu postelju nudeći bol
Ipak nežnost uzvrati dvostruko jače
Jer sličan se sličnome nada
Neprijatelj u svoju zamku pada
Od svoje zlobe pokoren strada
I tada mine bol pretvorivši se u nespokoj
Noć tame zagrli i pošalje oblake
Da male tajne sakriju
Zagrljaj sve to predoseti
I toplinom nemir pokrije
Radošću tugu razotkrije
I povede u plave spokoje
Snaga je ljubav moja
Molitva svaka reč tvoja
Ljubavi pokrov što ubija otrov
Sa usana pakosne reči slatke
Biram ćutanje pre nego laž
Snagu istine ne plašeći se tišine
I u mirisu osušenih kajsija
Na jednom trošnom prozoru
Koji tajne krije
Čekam pogled koji danima putuje
Na odredišta bezimena
NEZABORAV
Vraćaš me u nezaborav
U tvom zagljaju od snova
Osećam kako prolazi bol
Pomeraju se svetovi
Koji su razdvajali od matice
I u savršenom mozaiku
Sve dolazi na svoje mesto
Osećam da mirišem
Na blagoslove
Kojima me uspavljuješ
Od vremena izmaknut
Omeđen prostorom
Akustičnog hrama
U kojem se sanga obnavlja
Daljinama ispisana
Sva ta magija te vraća
U moju nepreglednost
Izazivaš srce da spusti most
Ovaj put bi prelazak trajao
Mnogo kraće od bega
Pod krovove tišine
I možda bih uspela da se setim
Čarobnih reči pod kojima bi
Zadrhtali čuvari predskazanja
Koje leži ispod svedenih tonova
Nekad raskošne melodije
Na izvoru ćutanja melem je
Svaka reč koja se obavija
Oko moje tame isceljujući
Dolaskom svojim pališ luč
Nagoveštajima nežnosti
Mir tvoje snage razotkriva
Začete želje u meni
I ako te pustim da odeš
Ugasiće se ta ista luč
Do nekog novog ili pak
Poslednjeg buđenja
IZNAD MOJE TIŠINE
Sedefasti oblaci iznad tišine
Čine da jutro osvane svečano
Na obali s kojom se stapamo
Očekujući da poedli sa nama
Bliskost plime
Stojimo daljinama okrenuti
Jedno pored drugog
Očekujući da iluzija oživi
Ispod čežnjivih pogleda
More se nije pomerilo
Baš kao ni tvoje ruke
Koje su mogle zagrliti
Moju tišinu
Usamljeni u veličini trenutka
Posmatramo kako igra talasa prestaje
Tamo gde počinje večnost
U času koji se učinio
Da bi mogao biti onaj pravi
Sedefastim jutrom osvetljen
KAD UMIRU JUTRA
Moja jutra umiru
u laganom hodu
niz jednu ulicu
u kojoj živim
u bezglasju
Ponekad u odjecima
čujem zvona
sa stare crkve
dok vetar raznosi
miris lipa
Tvoj pogled bi probudio
neka plava jutra
koja bi bila smiraj
beskraja
Ruke u zagrljaju
snagom vetra
raznose žute cvetove
odvajajući ih od krošnje
Posmatram lica
Neki ljudi žure
Oni drugi čekaju
Svoj red
pronalazim se u tebi
Posmatram obasjavanje
Oreol iznad neba
zbijen u jednoj tačci
Smeješ se nadmoćan
u gordosti zatečen
količinom očaja
misleći da piješ
sa izvora hrišćanstva
Ipak odan zabludi
prolaznošću otrovan
puštaš da te izbrišu reči
Tuga se zaustavlja u
trajanju
Moja jutra umiru
bez tvog osmeha
na kome ćute zapisane reči
Posmatram tvoje ruke
pružajući ti svoje
Na mestu gde prekinut je niz
nastavljamo ćuteći udvoje…
http://zoricatijanicpoezijamisli.blogspot.rs/
