Rekao je da će proći. Da ne razmišljam.
A jedino o čemu sam razmišljala je kako ću prestati da volim sva ona jutra koja sam dočekala s njim, dok mi je ljubio čelo i govorio da mu nikada neće biti žao. Kako ću trčati po kiši bez njegove ruke na mom boku, držati nespretno kišobran i gledati ga ravno u oči. Diveći se njegovom osmehu, načinu na koji izgovara, nedostajaćeš mi. I danas. I sutra. Kad god dotaknem nečije srce, „Plavom legendom.“ Kad god se umorim od čekanja. I svega onoga što smo mogli biti. Dok mi dodiruje usne, na vetru. Zaćuti na trenutak. I odluči da ispriča priču. O odlasku na neko bolje mesto. „Mesto za dvoje.“
On i ja. Suncokreti. Sunce. Miris leta. Prva večera u našem stanu. Ukus novog početka na našim nepcima. Njegov komad večnosti. Uz Distant Dream. I poneki beg od stvarnosti. Na platou neke napuštene zgrade. Gde se njegove reči slivaju niz vratne žile. Gde njegove tople ruke svaki put zagreju moje srce. Otkrivajući svetove u nama. One za koje i nismo znali da postoje.
Po prvi put sam se plašila svih onih mesta, koja su slutila rastanak. Železničkih stanica, autobuskih stajališta, mostova, parkova. Svih onih misli, koje sam ispisivala na voznim kartama. Ne želeći da ih zaboravim.
