U Božura se sapletoh,
jutrenjem se raspletoh,
nadanjem se
u visine vinuh,
da osetim to
što pokoljenjem,
njegovah i sanjah,
ali i budna odavnina
istinu saznah…
Eh, Božuri moji,
istinu Vašom krvlju,
razumom i srcem
u znanje ispletoh,
jer nikad ČOVEK
tuđin ne bi
na ognjištu svom
i na svojoj Zemlji svetoj…
Opasah se opet
znanjem,
namesto rovom,
sazvah vojsku
Kosovskog boja i
sakupih suze
Kosovke devojke
u krčage istine,
umesto vina…
i eto…
pokušah ponovo
da se izborim stihom,
nevešta ratovanjem,
ali bogata razumom
i znanjem,
jer osvajač je bio
i ostao robom
vlastitog neznanja,
gluv i nem za lelek
sa VISOKIH DEČANA.
