Božidar Vasiljević, 4. 01. 1951. Jasenovo. Živeo i radio u Kragujevcu, Svilajncu, Despotovcu, Senjskom Rudniku, Parizu, Kran- Montani, Luganu, Arosi, Lucerne, Huru i Ćupriji. Objavio dvadeset dve knjige proze, poezije i poezije za decu. Objavljivao u svim relevantnim časopisima, prevodjen na strane jezike, zastupljen u antologijama za decu i odrasle na srpskom, švedskom i ruskom jeziku. Živi u Beogradu.
Intervju
Božidar Vasiljević
Autor intervjua: Dejan Petrović Kobajaši
Povod ovog intervjua sa pesnikom Božidarem Vasiljevićem ( mogu slobodno da kažem jednim od par najvećih živih srpskih pesnika), su izlazak njegovih izabranih pesama, „Ničiji“, u još uvek, koliko toliko funkcionalnoj „Prosveti“.
Prvu knjigu ( Crne kapi) si objavio u 40-oj godini. Da li je to bila stvaralačka svest, i svestranost, ili su i druge okolnosti uticale na to?
Pre objavljivanja „Crnih kapi“, u gimnazijskim danima, spalio sam preko hiljadu pesama, s prezrenjem, koje sam doživeo po povratku sa festivala, gde sam bio nagrađen. Radostan i pun sebe obreo sam se u velikoj sali hotela „Evropa“, u Svilajncu. Dočekao me je aplauz stotinu direktora jugoslovenskih firmi okupljenih oko spojenih stolova prepunih hrane i pića. Tražili su da se popnem na sto i da im recitujem. Mogućnost da stanem nogama pored obilja hrane je za mene bilo uvredljivo, jer sam rastao u oskudici, gde je bila cenjena svaka mrva. Godine 1985. dobio sam prvu nagradu Književne omladine Srbije, u Aranđelovcu. U „Kneževom konaku“ se desilo nešto što me je ponovo šokiralo. Na konkursku su učestvovali članovi književnih udruženja BiH, Hrvatske i drugih republika, njih desetoro je ušlo u uži izbor. Razmenjivali su međusobno knjige sa potpisom. Video sam da su uvređeni što ja ne učestvujem u tome, smatrajući to mojom nadmenošću, a pravu uvredu su doživeli saznavši da ja nemam knjigu, da je njih sa više objavljenih knjiga pobedio amater. Ni prvu knjigu ne bih objavio da profesor književnosti u svilajnačkoj Gimnaziji, Miodrag Marjanović, nije osnovao izdavačku kuću,“Slovo ljubve“, izabrao pesme iz mog rukopisa i objavio ih.
Čitaocu se, u prvi mah, učini da pesme pišeše veoma „lako“, a sa druge strane su i veoma efikasne?
Lakoću pisanja možemo porediti sa porođajem, koji se posle određenog vremena događa, kada je plod spreman da se objavi svetu, nekada to bude, lakše, a nekada su muke velike. Stvaranje dolazi kao proizvod potrebe, često je izraz nužde, u mom slučaju dešava se da me pesma tera da je napišem i kada neću.
Dotičeš se škakljivih, čak i dnevno-političkih tema, spominješ fejsbuk u jednoj svojoj pesmi, ne libiš se da upotrebiš reč ljubav, duša, dugim rečima snalaziš se na veoma klizavm terenu, gde pesnici „padaju“. Talenat, ili? Šta uopšte misliš o talentu u književnosti, naročito poeziji?
Za poeziju ne bi trebalo da postoje tabu teme, zabranjene zone,poezija bi trebalo da slobodno zalazi u sve, da pita i daje odgovore, da sumnja i da veruje. Za nju su najopasnije uhodane staze, opšta mesta, šabloni, klišei.Ne sme da bude dosadna, intigantnost je poželjna, ne bi smela da nas ostavlja ravnodušnim, morala bi biti iznenađujuća, nova, u meri koliko je to moguće, posle vekova i vekova pisanja poezije. Nisam izolovan od stvarnosti, uronjen sam u nju, samim ti se ona odražava u onome što pišem. Bio bi isprazan govor ukoliko bih izvršio totalnu dezinsekciju i dezinfekciju, pogotovu što je to sve nemoguće, jer sam istovremeno uronjen u makrokosmos i mikrokosmos,a tu svaka stvarnost poprima druge uzbudljive dimenzije.
Fejsbuk je naizgled otvorio vrata slobode i mogućnost trenutne samoobjave, istovremeno je do apsurda doveo mogućnost zloupotrebe slobode, kada se gube svi kriterijumi.Talenat kao sposobnost drugačijeg viđenja je neophodan, ali da bi se stvarala umetnost,potreban je veliki rad, čitanje, čitanje i čitanje. Potrebne su velike vrtlarske makaze, grabulje, motičice za obdelavanje svoje umetnosti.
Čitaocu se, u prvi mah, učini da pesme pišeš veoma „lako“, a sa druge strane su i veoma efikasne?
Lakoću pisanja možemo porediti sa porođajem, koji se posle određenog vremena događa, kada je plod spreman da se objavi svetu, nekada to bude, lakše, a nekada su muke velike. Stvaranje dolazi kao proizvod potrebe, često je izraz nužde, u mom slučaju dešava se da me pesma tera da je napišem i kada neću.
Veliki pesnik Borislav Radović ti je svojevremen izabrao pesme. kakav je tvoj „pogled“ na njegovo delo? Mislim i na pesme i na eseje?
Posle književnog festivala u Despotovcu, devedesetih godina, Borislav Radović mi je predložio da uradi izbor iz moje poezije i rekao je da sam jedan od nekoliko srpskih pesnika, koji može imati knjigu od 250 stranica izabrane poezije.Bio sam iznenađen i nisam to prihvatio kao realnost, iako je u dugom razgovoru pokazao da dobro poznaje moju poeziju. Mnogo kasnije, uradio je izbor moje poezije objavljen u IP „Narodna knjiga“.O Radoviću bih mogao da kažem da se tako prečišćen poetski izraz ne nalazi kod pesnika pre njega, a ni posle. Pročišćen od svih mogućih naslaga i trunja.
Kakvo je tvoje mišljenje o generacijskom jazu? Da li misliš da se generacije, naročito srednja i najmlađa bitno razlikuju od svojih prethodnika
Pesnici se grupišu iz različitih pobuda, često generacijskih. Suštinski, ideološki razlozi su ti oko kojih se okupljaju. Klasični pesnici srpske književnosti su umirali mladi i ostajali su kao svetionici, stožeri, pokazivači pravca za buduće generacije. U savremenoj književnosti to se ne dešava, gde si mlad i talentovan i u poznijim godinama. U poetici se ne dešava skoro ništa novo, nastavlja se trend preuzimanja poetika iz zapadne kulture, sa druge strane postoje grupe pesnika, koji su učaureni u sopstvenu tradiciju.
Zaobišle su te neke „značajne „ pesničke nagrade. Da li su one, po tebi, značajne samo po imenu pesnika koje nose, ili misliš da imaju i objektivnu težinu?
Nagrade koje se daju slabim knjigama omalovaže i pesnika čije ime nose, a i samu poeziju, koja je i tako skrajnuta i omalovažena. Književna kritika je na vrlo niskom nivou. Malo je ljudi koji se bave književnom kritikom, a da imaju snagu i moć viđenja i sažimanja sveukupnog književnog stvaralaštva. Ne napušta me osećaj velike usamljenosti i sve veće usamljenosti poput one koju sam doživeo u Kristalnoj dvorani Resavske pećine. U veoma zvučnoj pećinskoj dvorani govorilo je svoje stihove tridesetak pesnika. Nastup svakog pesnika bio je propraćen aplauzom, pred televizijskim kamerama nekoliko tv stanica. Posle mog čitanja pesme „Kanalizaciona zver“ bio je muk, nijedan od pesnika nije lupio dlanom od dlan, a bili smo jedina publika. Ako bismo govorili o umetničkim klanovima, oni postoje, veze unutar klanova su iz najrazličitijih pobuda, sastav se menja, a klanovi podsećaju na parenje jedne vrste zmija u Americi, gde se hiljade mužjaka okuplja oko jedne ženke i ispuštaju ženske mirise navodeći druge mužjake na sebe, ne bi li dali sebi veću šansu da oni budu ti koji će da oplode.
U pesmi „Otuđio sam se“ veliš : „ Otuđio sam se od biljaka i životinja“. Koliko si stvarno otuđen od svega, pa i od biljaka i životinja? A od čoveka? Koliko se razlikuje pesničko otuđenje,od otuđenja „običnog“ čoveka?
U otuđenju se došlo dotle da tuga u kojoj plutam bude međa, granica, preko koje, ako bi se prešlo, otišlo bi se u potpuno ništavilo.To ne mora biti odraz lične nesreće, pre je odraz suštinske tragičnosti života i neminovnosti, koja nam, po svemu sudeći, sleduje.Poezija bi, upravo mogla biti traganje za izlazom i nepristajanje na neminovnost.
Šta ti je „galjard“?
U naslovu knjige „Pev galjarda“ naziv „galjard“ je kombinacija značenja pevanja robova veslača na galijama i pevanja srednjovekovnih pesnika lutalica na dvorovima.
Nije mi bilo jednostavno da dam naslov knjizi izabranih pesama „Ničiji“, bilo je više mogućih naslova. Naslov se može protumačiti kao odraz nepripadanja, osećanja izolovanosti, obostranog neprihvatanja, mene kao pojedinca od određenih grupa, i obrnuto. Osećanje je potrebe za slobodom izraza i svega drugog.
