Ni tada nije imala tremu na sceni. Svaka kritika pozitivna ili negativna bila je nebitna u poređenju s onim što je čeka nakon predstave. Čak ni reakcija publike joj nije bila toliko važna prvi put otkako je pred njom. Tremu je imala zbog susreta sa njim, kao kad joj je kao sedamnaestogodišnjakinji kuvalo u stomaku, a ruke drhtale. Znala je da neće doći na predstavu. Dogovorili su se da je čeka ispred. Budalaštinama je smatrala scene u filmovima gde glavna glumica neočekivano naiđe na pogled podrške svog bivšeg/sadašnjeg/budućeg i njime sruši sve barijere koje su je sputavale da briljira. To je uvek bio ključni momenat. Sama pomisao na njega je bila rizična jer bi joj odvukla misli na pogrešnu stranu. I znala je da joj susret sa njegovim očima u prepunoj sali ne bi doneo dobro. Zato ih nije ni spazila. Ali on nju jeste.
Nakon pogašene rasvete i šuma pozorišne zavese koji je zaposeo salu donoseći sa sobom muk publike, izašla je na scenu. Upijao je svaki njen pokret, svaku rečenicu. Njeno graciozno kretanje po sceni unosilo je dodatni nemir i pojačanu čežnju da je što pre privije uz sebe. Ostali glumci ma koliko izuzetni bili ostali su u njenoj senci. Bio je srećan što je vidi na “daskama koje život znače” shvativši da je to u stvari prva predstava u kojoj je gleda. Znao je da blista i da je pravi profesionalac. Znao je da će biti takva i dok ju je nestrpljivo čekao posle časova glume, znao je i pre prijemnog. I onda kada ona nije bila sigurna u sebe. Onda kada je pomislila da digne ruke od svega i odustane. I sada u prepunoj sali SNP-a poželeo je da ustane usred njenog brilijantnog monologa, uperi kažiprst ka njoj i svima stavi do znanja da je to ta Marina, vičući iz sveg glasa: “To je ona! To je ta Marina! Moja Marina! Moja!“
