***
Marina nije mogla, a da se ne zapita: Šta bi Jung i Frojd rekli kada bi im uz jutarnju kafu ispričala san od prethodne večeri? I ne samo taj. Bilo je i previše toga za analizu sa svitanjem svakog novog dana. Bila je beskrajno zahvalna snovima kada bi je na par večeri zaboravili uposleni nekim drugim jastucima i naizgled spokojnim glavama položenim na njih, te je tu blagodet koristila sa zahvalnošću, bez balasta, nesanice,
prevrtanja i bunila.
Po Frojdovim rečima G.T. Fehner izrazio je jednom mišljenje da je pozornica na kojoj se u duši, odigravaju snovi neka druga, a ne ista kao kod predstava u budnom stanju. I sam Frojd kaže da san nije telesna, već duševna pojava i da bi san jednom odgovarao nekoj ispunjenoj želji, a drugi put nečem suprotnom od toga, nekoj ostvarenoj bojazni. Mogao bi izražavati i neku nameru, opomenu, razmišljanje sa svojim za i protiv ili prekor, grižu savesti itd. I kakvo sad značenje njeni snovi zapravo imaju?
Feđa. Vratio se. Kroz snove. Morao je da se vrati. Ako je uopšte i odlazio. A ni ona nije želela da ga pogura šakama položenim na njegova pleća. Glava puna putokaza i smernica koje su je ponovo vodile njemu bila je vlasnik obdanice, a potom bi se snovi svečano vraćali po svoje iz noći u noć, iz sumraka u tminu, koristeći se njenom slabošću. I svaki taj san bi je uhodio čitavog narednog dana. Duboko joj se urezujući u svest, u onaj mračni, sablasni prostor. Otkako je otišao, Marina je Feđi dobrovoljno ustupila jedan deo, smešten u velikom mozgu, koji nije bio ni upola od onog koji mu je pripadao ranije, ali opet je imao puno stanarsko pravo da zadrži taj kutak koji je svakodnevno obilazio, u kome je povremeno umeo da prenoći, da potraži osveženje i odmor. I potom ponovo ode.
Nažalost, samo nakratko.
Foto: Branislav Petrović
