Iza nje su se nagomilale godine natovarene užasnim događajima i nenadoknadivim gubicima, od poraza zbog jedine ljubavi koja joj je izmakla i pokušaja pronalaska nove od koje će joj se stomak ponovo svezati u čvor, čvrst čvor, pravi mornarski, do nemoći zbog gubitka drugara koji su protiv svoje volje mobilisani nestajali preko noći i tuge zbog smrti bake. Nesrećna zbog tragedije koja je zadesila njen narod – Jugoslovene, opustošila susedne republike, a njenu prenaselila. Aktivno je učestvovala u protestnim šetnjama, mitinzima, studentskim protestima, šaljući poruku da ludilo ‘90-tih mora da prestane, da je dosta prolivene krvi, da ne želi da živi u paklu i bedi. I ništa se nije menjalo izuzev godišnjih doba. I broja stanovnika po metru kvadratnom. Gluvi za preklinjanja, zvižduke, bunt. Slepi za antiratne transparente, kolone desetine hiljada izbeglica i šetnje hiljade ljudi. Zatrovani svojom nenadjebivom moći. Iza korduna, šmrkova, štitova i šlemova, sa oružjem zadenutim za pojas. Emotivno izmrcvarena, jedino zadovoljna profesijom koju je radila s ljubavlju i uspehom zbog niza nagrađenih uloga, time spoznajući svrhu svog postojanja. I nakon svega što je pregurala, njegov povratak je nokautirao.
A kako su joj tek teško pale sve te godine sa šturim i nepouzdanim informacijama o njemu, čiju je tačnost mogla da dozna samo da je želela. Da je imala više hrabrosti. Da li je bio srećan tamo? Da li je najzad zadovoljan? Okružen ljudima koji ga vole? Još pregršt pitanja joj se motalo po glavi ali se nije usudila da potraži odgovore. I znala je da sada je on tu. I da ih ima. Samo što ona više ne želi da ih zna. Na njega neće postati imuna. Svesna je toga. I zato će ga ignorisati. Neće dozvoliti da se po ko zna koji put nosi s poniženjima i uvredama, protkanim škrtim nežnostima kojima ne ume da kaže NE. Feđa je pripadao prošlosti. I mora ostati u njoj.
„Pelin i med“, odlomak
