***
Svaki put, kada odeš,
Poneseš i deo mene sa sobom.
I više mi nisu ni bitni nazivi tih gradova
U kojima boraviš,
Jer svaki mi je stran, tuđ,
Izvlači iz mene ono najgore
Jer mi te otima,
Udiše tvoj dah,
Oseti tvoje pokrete,
Tumači tvoje snove.
I, uporno mi govoriš
Da zapravo ni ne odlaziš, jer si u meni.
Slažem se.
Ti živiš u meni.
Živiš kao moja najveća kazna.
Tu, unutar mene,
Tu, gde te uporno i predano
Iz dana u dan
Mazim lepom rečju,
I iz noći u noć
Pospanog pokrivam neutoljivom žudnjom.
I zato te molim,
Molim te, samo jedno:
Sledeći put, kada pođeš,
Upakuj svoj šapat i moju slabost
I ponesi ih sa sobom.
A ja ti darujem i svoju prokletu čežnju.
Ubija me ta postojana, nepretočiva
Čežnja za tobom.
Ne dozvoljava mi da je oblikujem,
Kanališem,
Smrvim na sitne komade,
Da bih mogla lakše da je gutam
Iz dana u dan
U manjim dozama,
Do nekog novog, maglovitog jutra,
Kada ćeš ponovo biti tu
U rubu mog osmeha.
Kada saznam da si se vratio,
Iako zapravo nisi ni odlazio
Jer ti to moje misli nisu ni dopuštale,
Ne mareći za moje fizičko stanje.
Vratićeš se…
Siguran u moj širom rastvoren zagrljaj,
Onako istinski, kako sam ka tebi okrenuta.
Vratićeš se…
Lica razvučenog u osmeh,
Tamo gde te inače čekam.
I tako bih volela,
Oh, Gospode kako bih volela,
Da mi se upravo tada nemoć suprotstavi
I uzme me pod svoje.
Da se najzad pridigne
I iz sveg glasa zaurla “Dosta!”
Tek tada ću uspeti da ostanem ukopana.
Ostaću u svojoj senci.
Neću ti potrčati u susret.
I znaj, dragi moj,
Kada ne budem načinila taj naredni korak,
Kada najzad budem osetila mir
U svom umu i telu,
Bez kolebanja, bez preispitivanja,
A tebe nemir prisili
Da sve češće gledaš na sat, nestrpljivo,
I nervoza počne da te izjeda do kostiju
Jer, kašnjenje ne liči na mene,
Tek tada ćeš postati svestan da si me izgubio.
Zauvek.
