Dozivam te,
Dozivam ime tvoje, imenima drugih,
Godinama tako,
Iz noći u noć,
Čekajući, nadajući se…
Zovem te, mili,
Dođi,
Da sa mnom, kao nekad
Piješ čaj na krovu zgrade
Kažiprstom mi pokazujući,
Za koji te deo grada
Koja uspomena veže.
Dođi,
Da mi vratiš bretelu
Koja mi je s ramena, ponovo, neposlušno skliznula
Ostavljajući ga slobodnim
A, baš na njega voliš usne nežno da spustiš
Jutrom, čim oči otvoriš,
Evo, i dalje, strpljivo, čeka te…
I ja te čekam
Da iznova iz kreveta gledamo “Groundhog Day”
Dok mi neumorno na uvo pevušiš “I got you, baby”
I umiljavaš se, njuškajući me,
Kao pripitomljena zver.
Da mi sa ruba usana skineš
Najslađi zalogaj hrane,
Usnama svojim,
I nastaviš da me ljubiš
Dok telefon uporno zvoni…
Dođi,
Da mi prste greješ vrelim dahom,
Držeći ih čvrsto u šakama svojim,
Potom ih gurajući u džep
Starog očevog kaputa.
Sećaš se, je l’ da?
Imao je i dva bedža na reveru.
Da grleći me oko struka,
Spustiš otvoren dlan
Zadržavajući ruku
…znaš…
Na oko zainteresovano slušajući
Srednjovečnog vajara,
S maramom oko vrata,
Koji o skulpturama svojim
Gnjavi neme posmatrače,
I na čiju smo izložbu, nepozvani,
Glasno se smejući uleteli…
Da me izazivaš pogledom,
S cigaretom u zubima,
Dok pokušavam koncentraciju
Da održim, prekucavajući tekst
S kojim sam probila sve rokove.
I nemam više vremena…
I da mi tada čitavo telo zadrhti,
Jer vreme u tvom zagrljaju je važnije
Od bilo kakvih
Rokova,
Obaveza,
Podsetnika,
Kalendara…
Da mi iz krila, prstima, pokupiš zalogaj
Koji mi je iz ruku pao
Kad sam ga do usta prinela.
I sam znaš, ljubavi,
Da sam nespretna kad sam pod tremom.
Da mi podigneš bradu
I nateraš me u oči da te pogledam,
Dok mi govoriš tiho:
“Znaš da ću se vratiti, bejbi…”
I kažiprstom pređeš tik ispod oka
Kad kap nemoći krene niz obraz da klizi
Izdajničke, nestrpljive.
