Krstovdanska noć je protekla u ljubavnom žaru Beogradskih vetrova. Prožimali su svoje pramenove milujući oblake koji su leteli sa juga. Prihvatali su pahulje u znak najave rodnog leta i posipali pretvarajući grad u bajku. Zaista je tako izgledao sa svim tragovima koji su otkrivali putanje njegovih žitelja. Usamljene skulpture su dobile novo belo ruho kao i drveće. Grad se lagano budio dozvoljavajući zori da otkrije horizont koji se stopio sa tlom. Jedino su reke ustalasale svoja ogledala pretvarajući se u sliku kosmosa u kojoj su pahulje bile zvezde. Posmatrajući njihove magline osećajući dodir moguće je na tren otploviti u prve dane nastanka. Zaljubljeni imaju naročit dar da u takvim scenama učestvuju uživajući. Zaista je Beograd bajka čak i za Princeze koje nežnim koracima ispisuju njegovu poemu. Sjaj njihovih očiju na daleko se vidi a i oseća. Ukoliko je usmeren ka oblacima moćan je da ih istopi puštajući zrake sunca da miluju one koje vole. Možda je i to razlog što se baš sledeće, Bogojavljenske noći nebo nad Beogradom otvara na tren dovoljan da želja odleti među zvezde koje će pošiljaoca obasjati čistom ljubavlju. Noć u kojoj će svaki stanovnik ove varoši s`verom gledati u nebo.
Ja ću sigurno noćas gledati u nebo ka jedinstvenoj zvezdi koju volim a uveren sam da će te je i Vi pronaći ukoliko se usudite.
Potrebna Vam je samo čista ljubav!
Miroslav Lj Ranković
