KRALJEVSTVO DVEJU SICILIJA
Bedna je zemlja kad vlast je ideal
kom bezglavo stremi moderna mladež.
Kakva potomstvu ostaće dela,
kad moto je pohlepa, laktanje, grabež?
Bez truna truda do moći i slave,
s ekrana klince podučava idol.
Uf, al’ su prazne majmunske glave,
kad to’lko je važan statusni simbol.
I sve po planu, dok iza brda,
krvavo srebro drumom se valja.
Vinom se poje tupava krda,
složno se peva u slavu Kralja!
Bogdan Bogdanović je predstavnik mlađe generacije pesnika čije je odrastanje vezano za ratove, sankcije i sveopštu degradaciju društva. Rođen 1984. godine u Subotici, papiru se prvi put obraća u studentskom dobu, kao mlada osoba sa već formiranim stavovima i pogledom na svet. Prvi poetski izleti počinju 2007. Međutim, trebalo je da prođe godinu dana kako bi napisao prve pesme i pronašao svoj stil, koji će se vremenom izbrusiti i postati njegov autentičan izraz.
Bogdan je autor dve zbirke poezije, U pustinji cvet (2019) i Tundra (2020), kao i knjige sabranih pesama pod nazivom Više od neba (2024). Pesme su mu objavljivane u više od 40 zbornika i časopisa, kao i na mnogim portalima na internetu. U Antologiji srpskih pesnika rođenih u periodu 1946–1996. godine: Figure u tekstu – gradovi u fokusu, koju je priredilo UKS, zastupljen je sa dvema pesmama. Njegove pesme su prevođene na mađarski i engleski jezik. Osim poezije, piše i rok publicistiku. Saradnik je portala Rokomotiva i Balkanrok magazin.
Ove godine izašla je treća knjiga tvoje poezije. Možeš li da kažeš nešto više o njoj?
U pitanju je knjiga sabranih pesama pod nazivom „Više od neba“, u koju sam uvrstio najveći broj rodoljubivih, koje sam pisao od 2018, kao i određen broj intimnih pesama. Takođe, tu je i nekoliko angažovanih pesama koje se odnose na stanje u zemlji u poslednjih 30-ak godina. Premda, moj prijatelj, književnik Nikola Trifić, pre neki dan me je podsetio da je „unutrašnja politika uslovljena mentalitetom“, što znači da bi takve pesme (kakva je npr. „Kraljevstvo dveju Sicilija“) komotno mogle da nastanu u vreme kada su stvarali Nušić i Domanović, ili čak desetinama godina pre njih.
Ono što je zajedničko za sve pesme je tradicionalan način slaganja stihova, rimovanja, metrike, gde sam se naslanjao na naše pesnike romantizma i moderne.
Otkud ideja za naslov knjige?
Sintagma „Više od neba“ odnosi se na naše Kosovo i Metohiju, u kontekstu priče o „nebeskoj Srbiji“, odnosno, „nebeskom carstvu“ kome su se privoleli kosovski junaci i mučenici, od vitezova Lazareve Srbije, do heroja Košara. Nebo je metafora za slobodu, koju smo mi Srbi preskupo plaćali svaki put kada bismo došli u situaciju da se za nju borimo.
Privoleti se „zemaljskom carstvu“ znači – kao što je značilo i pre 600 godina – uživati u „čarima“ konformizma i potpuno se odreći svog identiteta, jezika i kulture. Jednom rečju, odreći se sebe! Stoga je odabir „nebeskog carstva“ kroz vekove pokazatelj da slobodu kao vrhovno načelo stavljamo iznad (ovozemaljskog) života. Slobodu da budemo ono što jesmo. Otud i knjiga „Više od neba“, koja je posvećena mom narodu, s nadom da ćemo ostati dostojni onih koji su tako lako ginuli da bismo mi danas imali svoju državu i bili svoji na svome.
Pre nekoliko godina tvoje pesme našle su se u antologiji „Figure u tekstu – gradovi u fokusu“, koju je priredilo UKS. Ove godine, pak, izlazi dvojezična knjiga srpske i mađarske poezije, u kojoj se nalazi i tvoja pesma. Šta čitaoci mogu da očekuju od ovog izdanja?
Krajem juna trebalo bi da izađe dvotomna knjiga, u kojoj se našlo po 111 srpskih i mađarskih živih pesnika. Svako je zastupljen sa po jednom pesmom, koje su objavljene na oba jezika (original i prepev).
Za sada ne mogu ništa drugo da kažem, osim da se nadam se da će sama knjiga biti dostupna već ovog leta.
Koliko ti znači zastupljenost u dve takve antologije, gde si se našao u društvu veoma značajnih pesnika današnjice?
U antologiji koju je priredilo UKS, akcenat je bio na gradovima Srbije – svaki grad predstavljen je sa po nekoliko pesnika. To je dvotomna knjiga od 1000 stranica i više od 400 pesnika koji su rođeni u periodu između 1946. i 1996. U ranijim intervjuima sam navodio imena autora čije su pesme deo knjige. U ovoj drugoj, koju nestrpljivo čekam(o), našli su se velikani poput Bećkovića, Pere Zupca, Gojka Đoga, nekoliko dobitnika NIN-ove nagrade, kao i mnoštvo pesnika poznatih užem krugu ljudi koji su upoznati sa mađarskom i našom književnom scenom.
Biti u istim knjigama sa takvim pesničkim veličinama za mene predstavlja najveće moguće priznanje. Odavno sam prestao da verujem u bilo kakve konkurse i nagrade. Vremenom sam morao da prihvatim da najveći procenat „poznatih“ pesnika dolazi do nekih „pozicija“ i „statusa“ jer ih neko „gura“, odnosno, stoji iza njih.
Kada su dve pomenute knjige u pitanju, za UKS mi je koleginica iz Subotice sugerisala da pošaljem dve pesme i dala mejl adresu. Ljudi koji su birali koje će pesme ući u antologiju nisu imali pojma ko sam. A kada je reč o dvojezičnoj knjizi srpsko-mađarske poezije, gospodin koji je realizovao ceo projekat i koji se bavi prevođenjem, jednom prilikom je čuo kako govorim svoje stihove nakon promocije neke knjige u Subotici, i već sutradan mi je poslao prepev pesme „Snovi ispisani na Zidu plača“, koju je našao na mom fejsbuk profilu. Ubrzo su i prepevi drugih pesama počeli da stižu, da bih pre nekoliko nedelja saznao da je pesmu „Postmoderna basna“ uvrstio u knjigu o kojoj pričamo, a na čijoj realizaciji je ovaj divni gospodin godinama radio.
Saradnik si portala Rokomotiva, koji se bavi rok muzikom. Takođe, povremeno pišeš i za portal Balkanrok magazin. Otkud ideja da se izraziš i kroz pisanje publicistike?
Od svoj trinaeste godine godine sve do dvadeset i pete, bio sam strastveni zaljubljenik u tvrđi rokenrol zvuk, a najviše sam pratio bendove sa ovih naših prostora. Pank-rok je umnogome obeležio moj život. I tako sam, početkom korona-haosa, pod naletom inspiracije, za jedan manji portal napisao tekst o uticaju politike na rokenrol u SFRJ. Od tada sam počeo da, kroz pisanje biografskih tekstova o bendovima koje sam slušao i kroz analizu njihovih stihova, iznosim neko svoje viđenje svega što se dešavalo od počeka 90-ih. Vremenom se nakupilo dovoljno materijala da, ukoliko bi se tekstovi hronološki poređali, zajedno čine solidan prikaz naše alternativne scene, ali i presek najvažnijih političkih/istorijskih događaja koji su uticali na živote svih nas.
Šta je sa tvojom kolumnom „Pisma iz daleke tundre“?
U junu 2021. takođe pod naletom inspiracije, počeo sam da pišem tekst, nalik kolumni, o besmislenim podelama unutar srpskog društva. Tekst sam naslovio „Pisma iz daleke tundre“ (tako se zove jedan ciklus moje druge knjige). Nakon što je objavljen za portal Šraf, napisao sam još nekolicinu sličnih tekstova u kojima sam se, vremenom, sve više bavio temama koje su na određen način vezane za politiku, što se nije mnogo uklapalo u koncept portala (npr. hajka na pisca koji se drznuo da „lane“ protiv vlasti; zatim, jaja bačena na mural posvećen generalu Mladiću; lakrdija od „Dana nacionalnih simbola“, koju sam nazvao jeftinim srbovanjem i sl.), pa sam serijal tekstova sa istim krovnim nazivom morao da preselim na portal Vidovdan. Napisao sam još desetak tekstova sve dok inspiracija nije presahla. Ipak, u januaru ove godine, portal Čudo objavio je moj trodelni tekst o kulturnoj sceni u zemlji tokom 2023, sa posebnim osvrtom na filmove koji se na direktan način rugaju našoj kulturi i vrednostima koje baštinimo. Tako se serijal „Pisma iz daleke tundre“ pojavio na još jednom portalu, a s obzirom da ne pišem u kontinuitetu, nego samo onda kada osetim potrebu, ovaj serijal tekstova mogao bih da nazovem „letećom kolumnom“.
Spremaš li neku novu knjigu?
Što se poezije tiče, polako skupljam pesme koje bi mogle biti deo nove zbirke, ali, još uvek je rano bilo šta planirati. Inspiracija je čudo – nikada ne znam kada će se javiti i kuda će me odvesti…
Takođe, odabrao sam više od 10 starih pesama, napisanih na način koji liči na nekakvu avangardu (ako tako može da se kaže), i počeo sam da pišem dnevničke tekstove koji su vezani za period pre nastanka tih pesama. Ovo za sada radim za svoj ćef, ali, nekad razmišljam o tome da bi možda ljudima bilo zanimljivo da u jednoj knjizi poezije pročitaju i neku prozu, kao osveženje. Ipak, neka vreme uradi svoje…
Razgovor vodio: Saša Mićković
