NAZDRAVIMO
… za dobrotu
koja uzmiče pred naletom zlobe
za neostvareni san pijanca
čija je žudnja bolnija od jauka izgladnelog deteta
za staru ljubav
koja se po ko zna koji put pojavljuje
podsećajući da je partija šaha zauvek izgubljena
za protraćeni život ambicioznih tragača za srećom
i za krupne crne oči
čija lepota prevazilazi sve postavljene norme.
Nazdravimo i za lažnu dobrotu
pokvarenih, zamaskiranih eksploatatora,
za naporan rad
čija se težina ocrtava na licu ostarelog čoveka,
za nezaslužene pobede
izrežirane živote
za srebroljupce
koji zarađuju svoje srebrenjake.
Sipajte,
da nazdravimo još jednom,
za sva lažna prijateljstva
koja su popucala poput šavova
na starim pantalonama
i za sreću
koja je udaljena milionima svetlosnih godina
za samca
što zbog stare boljke
ne primećuje lepotice koje hodaju gradom
za tugu
koja se trijumfalno ceri
unoseći se čovečanstvu u lice
za budalu
koja veliča samoubistvo!
PRIČA O PESMI „NAZDRAVIMO“
Iz nekoliko razloga ova pesma je veoma važna za moj „spisateljski rad“. Ona je tek druga kojom sam bio zadovoljan; međutim, problem je što dugo, dugo posle nje nisam napisao ništa na šta bih bio toliko ponosan. Bilo je, svakako, boljih radova, ali, po mom ukusu, to je bilo to. I tako sam „apstinirao“ nekoliko godina, misleći da sam dostigao nekakav krajnji domet svog spisateljskog umeća. Mislio sam da sam tom pesmom „sve rekao“. Mnogo toga je, naravno, sporno u vezi sa ovim stavom. Balavac koji nema ni 25 godina pomislio je da je toliko pametan da je „rekao sve što ima“, kao da je dosegao mudrost staraca Svete Gore. Na osnovu čega ta pamet, pitam se… Upravo na osnovu „nepameti“ (odnosno, gluposti)! Pametni ljudi nikada ništa slično ne bi rekli za sebe, niti bi tako nešto pomislili. Pametni ljudi se, prosto, ne bave svojom pameću. Glupaci misle da su pametni, pa se busaju, laktaju i bez ikakvog stida gaze sve pred sobom. Elem, nakon nekoliko godina, kada sam upoznao devojku kojoj ću kasnije posvetiti svoju prvu knjigu (i većinu intimnih pesama iz druge), pokazao sam joj pesme „Nazdravimo“ i „Atom energije“. Na keca je odabrala ovu drugu, okarakterisavši je kao „baš dobru“, dok je kod prve bila u fazonu – „može da prođe, ali Atom energije je mnogo bolja!“ Ovo me je, naravno, razočaralo (umesto da me ohrabri). Ipak je „Nazdravimo“ bila neka vrsta mog aduta; kad god bih razmišljao o piscima čija dela sam voleo, setio bih se da sam, eto, i ja napisao „jednu pesmu“ koja, možda, vredi (potpuno zanemarujući sve ostale).
Razlog zbog kog je „Nazdravimo“ toliko važna jeste što sam zbog te jedne pesme poželeo da objavim svoju knjigu poezije. Imao sam desetak pesama za koje sam smatrao da „mogu da prođu“, pa sam, s idejom da napišem još toliko, želeo da se nakupi dovoljno materijala kako bi izašla zbirka u kojoj bi se našla i „Nazdravimo“. Ta želja neko vreme me je baš držala, da bi vremenom popuštala, nestajala i ponovo se vraćala. Napokon, kada sam upoznao Misiz Flauer (Gđica Cvet) i kada smo oboje shvatili da su prepreke koje su se isprečile ispred nas veće od naše želje da priča opstane, zapljusnuo me je snažan talas tuge, usled koga se rodila i inspiracija, te sam, za nepune tri godine, objavio dve zbirke.
…
U originalu, pesma zvuči malo drugačije. Promenjen je i sam naziv; prethodni je glasio: „Da nazdravimo“. Promenjeno je i nekoliko stihova, što iz estetskih razloga, što iz spoznaje da su neke reči zaista višak. Tako je, na kraju druge strofe, stih: za mediokritetske kodekse ponašanja promenjen stihom: za srebroljupce, koji zarađuju svoje srebrenjake. Daleke 2007. iz nekog razloga uhvatio sam se za reč „mediokriteti“. Opet sam pomislio da sam mnogo pametan, a da „mediokritetski kodeksi ponašanja“ odlikuju „šabane“, slepo stado, gomilu. Jok! Nisam ja u tom fazonu. Ja sam iznad „mediokritetskih kodeksa ponašanja“! Premda nisam zaista shvatao značenje reči, ponavljao sam je kad god bi se ukazala prilika. Najblesaviji ispad desio se na proleće 2007. na Letnjoj pozornici na Paliću. Otišao sam sa drugarima na koncert Del Arno Benda i, naravno, popio cisternu piva. Koncert je, međutim, odložen zbog kratkotrajne oluje koja je pokidala nekoliko grančica…ali, izvođači se nisu pojavili na bini. Pun frustracija, dobro naliven, odjednom sam, na ogromno oduševljenje ekipe, počeo da urlam na ljude: „Svi ste vi govna malograđanska! Mediokriteti!“ Urlanje je, bog’me, potrajalo, a ja sam, ohrabrivan od strane mojih baraba, urlao sve više, dok se neko, dovoljno trezan, nije „setio“ da bi ipak trebalo da što pre odemo, jer su nas izbacivači posmatrali sve vreme. Šta li je bilo u glavama tih ljudi? Žurka je propala, narod je ostao da popije neko piće, ali, nekakav šou je morao da se desi, pa sam se za zabavu zbog koje su ljudi došli pobrinuo ja.
…
U pesmi je promenjen i, za mnoge, veoma sporan stih: za ku…, koji je pored mnoštva jeftinih ku*vi još uvek suv. Umesto psovke i seksualne konotacije, pesmu je prihvatljivijom učinio „samac“, koji zbog stare boljke ne primećuje lepotice koje hodaju gradom. Tako se, umesto „nejebice“, kao motiv pojavljuje usamljenost. Ipak, „stara boljka“ bi možda probudila znatiželju čitalaca. Ili bi, pogotovo ako je u pitanju ženska osoba (jer su žene, svakako, mnogo zajebaniji igrači od nas), prepoznala da je u pitanju neprebol, koji sprečava lirskog subjekta da krene napred.
Čini mi se da je bila 2013. godina kada sam pesmu (odnosno, njenu staru verziju) pokazao drugarici koja je završila književnost i predavala srpski u jednoj osnovnoj školi. Prema njenom mišljenju, upravo motiv subjektovog penisa, ključ je za razumevanje pesme – ili bar pobuda iz kojih je nastala. Da li je drugarica „frojdovski“ nastrojena – pojma nemam, ali se, sa ove distance, potpuno slažem sa njenom glavnom konstatacijom (a to je – da Kurac otključava pesmu).
Tvoja pesma barata opštim, a uz to relativnim pojmovima. Dobrota – da li je ona samo suprotnost zlu? (…) Koliko smo sami dobri? Ko to da vrednuje? I da li to što mi ne želimo da činimo zlo, nužno znači da radimo dobro? Fakultetska ljubav. Ja je tada nisam spoznala. Volela bih da znam kako njena razorna moć utiče na čoveka? (…) Svi smo mi ambiciozni tragači za srećom. U tom kontekstu deluju precenjeno pomenute crne oči, ne znam kako one mogu uticati na jednog muškarca, ali usudiću se da poredim sa značajem prvog seksualnog iskustva u životu devojke. Ljudi su bili. Ljudi su prošli. Šta raditi sa tim osećajem, ako ga svakodnevno ne prevazilazimo? Sve to vodilo bi samouništenju. A treba ostati tragač.
U drugom delu pesme otkriva se spoznaja sveta lažne dobrote, eksploatatora, radnika, marketinških pobeda, marionetskih života, mediokriteta, lažnih prijateljstva, i priča o udaljenoj sreći. I opet, treba biti tragač. Erosna konotacija, kojom skrećeš pažnju na subjektov penis, budi optimističko shvatanje suštine. Ne u gomili, ne u bilo kome. Shvatam. Zbog toga je subjekat tužan. Šta drugo – ako ne tragati, možda nazdravljati, ali to nije rešenje.
…
Marijin tekst mi se mnogo svideo, a bio sam i počastvovan činjenicom da je toliko pažnje posvetila nečemu što sam napisao i što mi je toliko značilo, iako mi na nekim mestima smeta „ton“, a na nekim drugim pomalo liči na filozofska proseravanja. Tražio sam mišljenje o pesmi, a ne o tome šta bi trebalo (ili ne bi trebalo) raditi u životu i kako i zašto treba (ili ne treba) „ostati tragač“. Ipak, ako ovo zanemarim, njen tekst je prilično kvalitetan. Prošlo je desetak godina od njegovog nastanka, a od nastanka pesme čitavih petnaest. Čini mi se, dovoljno da i ja pokušam da, analizirajući je, shvatim (nekadašnjeg) sebe. Kada sam u pesmi pominjao dobrotu koja uzmiče pod naletom zlobe, pisao sam, u stvari, o svojoj zlobi, koja je zaista počela da ustupa mesto dobroti. U godinama kada (relativno) mlad čovek treba da pređe iz jedne, prilično komforne životne faze u drugu, potpuno neizvesnu, strah se useli u mozak kao kakav podstanar koji ne plaća kiriju i konstantno pravi haos u stanu. Otud i zloba, kao odbrambeni mehanizam, kao sredstvo kojim sam se branio od anksioznosti i povremenih napada panike. Nisu uzalud mudraci vekovima govorili da je strah izvor svih zala. Tako i Njegoš kaže: strah životu kalja obraz često. Ako, pri tom, izostane ljubav, pobeda „nečastivog“ je zagarantovana.
Neostvareni san pijanca, zapravo je „stara ljubav“, koja se pominje već u sledećem stihu. Klinci te neostvarene želje doživljavaju vrlo tragično. Tako u nastavku ređam i socijalne motive, kao što su „izgladnela deca“, „naporan rad ostarelog čoveka“, „nezaslužene pobede“ i sl. Ovi pojmovi tada me se nisu naročito ticali. Svet je bio ružno mesto iz razloga što je moja želja bila frustrirana. Tu su i momenti kada se ruše ideali, kao što su npr. „lažna prijateljstva“. Ovo je tipičan primer nekoga kome život polako počinje da se otkriva. Posle prvog šamara koji život zada, čisto da najavi kakva sve sranja očekuju adolescenta, mnogi već pomisle da su došli do odgovora na večito pitanje – šta je život, pa se ne libe ni da kažu kako su svašta prošli. A kad zdrav i prav klinac izgovori kako je svašta prošao, ispadne žestok mentol. U stvari, samo pokaže koliko je balav i koliko je malo njegovo poznavanje života.
…
Od svega što je nabacano u pesmi, sada mi pažnju privlači stih:
za protraćeni život ambicioznih tragača za srećom
Ovde bih sebi dao pravo da repliciram na deo teksta koji je napisala nastavnica srpskoj jezika i moja drugarica:
Svi smo mi ambiciozni tragači za srećom. U tom kontekstu deluju precenjeno pomenute crne oči, ne znam kako one mogu uticati na jednog muškarca, ali usudiću se da poredim sa značajem prvog seksualnog iskustva u životu devojke. Ljudi su bili. Ljudi su prošli. Šta raditi sa tim osećajem, ako ga svakodnevno ne prevazilazimo? Sve to vodilo bi samouništenju. A treba ostati tragač.
Kada moja divna drugarica kaže da joj „krupne crne oči deluju precenjeno“, jasno mi je da joj nije poznat momenat kada mlad muškarac idealizuje osobu suprotnog pola. I ovde bih izneo jednu konstataciju – svestan mogućnosti da se na mene obruše dokone feministkinje – muška i ženska ljubav se mnogo razlikuju. Muškarci ženu vole i kada je na dnu. I spremni su na veliku žrtvu ne bi li joj pomogli. O ženskoj ljubavi ne može da se govori na ovaj način. Muškarac je voljen dok ženi donosi ono što joj je potrebno i dok održava pred njom sliku nekog ko nije ranjiv. To je ona čuvena, idiotska floskula: „Biti muško“, koju niko nikada nije uspeo da dešifruje. Elem, temom ženske ljubavi neka se bave one.
Kada kažem da je „život ambicioznih tragača za srećom – protraćen“, mislim na prokletstvo čoveka koji trči da pređe liniju horizonta. To su „tragači“ za lovom, koji gomilaju novac, pa postanu njegovi robovi; tragači za ljubavlju, koji prekasno shvate da je u pitanju samo bajka, pa se, nakon razbijanja iluzija, ponašaju kao idioti; tragači za pičkom, kojima je seks samo sredstvo samodokazivanja, pa se pod stare dane kurče po kafanama svojim tefterom u kome su imena svih žena sa kojima su se karali; tragači za statusom, koji nikada ne shvate da nikog nije briga za njihove titule; tragači za uspehom, kome podrede sve – pa se, kada uspeh eventualno dođe, žestoko smore, uvidevši da cilj kome su stremili i nije toliko važan… Sa primerima bih mogao do sutra, ali, verujem da je čitalac skapirao suštinu. „Tragati za srećom“ pogrešan je pristup životu. Ovo sam hteo da kažem stihom svoje pesme. Ideja da je čoveku nešto potrebno kako bi bio srećan postoji u budizmu, ali, samo kao jedan od koraka Budinog puta; sledeći korak je svest o tome da to nešto – šta god bilo – i nije toliko važno, a svakako ne presudno za sreću. Potrebno je obradovati se životu. Biti svestan svoje smrtnosti, i živeti život. Živeti, a ne održavati život u svom telu.
Stih kojim završavam pesmu – za budalu, koja veliča samoubistvo, samo pokazuje borbu podvojene ličnosti, odnosno, onog dela koji smatra da život nema smisla ukoliko „sreća“ nije sa nama, i dela koji je svestan koliko je ovaj koncept budalast, pa potencijalnog samoubicu naziva budalom. Ovaj drugi je, Bogu hvala, pobedio, pa se budala nije samoubila; naprotiv, živi i kotrlja se po trotoarima naše divne planete, svesna jedne stvari – sreća je u nama samima!
Bogdan Bogdanović, mart, 2023.
