– Znaš, majstor si bežanja kad ti odbrana ne uspe.- šapuće dok mi ljubi teme i prste pokušava da preplete sa mojim.
– Ne bežim. Plašim se.
-Šta je uopšte strah? – pita me.
-Panika. Bojazan. Strepnja. Fobija. – tiho odgovaram.
-Drhtavica. Glas u glavi. Ne tvoj glas, neki drugi. Izobličen.- nastavljam još tiše.
-Mrziš ga?
– Da, mrzim taj glas. Mrzim što mi se znoje dlanovi. Mrzim prste koji trnu. Vrtoglavicu. Kratak dah.
Par minuta ćutimo.
-Mrzim i tišinu.- kažem mu.
– Defanzivna rola.- ispaljuje.
– Šta sa tim?
– Pa to ti je.
– Šta mi je to, ne razumem?- zurim u njega zbunjeno.
– Pa to radiš, onda kad ćutiš i praviš se glupa.
– Uh, uh. I dijagnozu si mi našao.
– Nije dijagnoza. Više kao neka uloga koju igraš.
– Znači misliš da glumim, foliram, šta?
– Ne, ne foliraš. Samo se braniš. I kontam te. Znaš, sad ionako nije toliko važno ko je u pravu. Mislim, saslušao sam celu priču toliko puta, kontam zašto si tužna, besna, sve. Iskuliraj. Sve prolazi.
Šapuće mi dok se prstima igra sa pramenom moje kose. On. Neko nov. Neko nedefinisan, koga i ne želim da definišem. On mi je kupio kinder jaje. Kaže da ga podseća na mene, spolja nežna i slatka, iznutra tvrda ali puna iznenađenja. Kaže da je moje srce kao ona igračka unutra. Potrebno je uputstvo da bi ga sklopio. I da je šteta što uputstvo postoji samo u mojoj glavi, a ja nisam spremna da ga podelim.
Danas sam uradila nešto novo. Priznala sam sebi da mrzim da budem sama. Definisala sam svoj strah. Mi ljudi imamo potrebu da sve definišemo. Odnose, ponašanje, reakcije. Da svemu damo okvir, ubacimo ga u ram. Taj moj strah štrči izvan tih ramova. Taj moj strah se svake noći prišunja do tvog jastuka i prođe ti rukom kroz kosu. Poljubi te u vrh nosa, onako kako sam ja volela. A šta je drugo moj strah, nego ja. I ti, i ono što smo bili. I kako se to što smo bili završilo.
Zaboravila sam da pišem. Eto tako, nekako, iz čista mira, mesecima nisam napisala ništa. Ni slovce, ni reč, ništa. Zajebali su me ovi dosadni dani. Sivi, tmurni, usrani. I svi oni dosadni ljudi, ljudi koji sede po kafićima, ljudi koji ne kontaju ćebence na zemlji, i limenku u rukama, i zvezde nad glavom, i u glavi, i pred sobom i u sebi… Ljudi koji ne kontaju život.
Ljudi koji misle da će im posedovanje knjige zagarantovati znanje. Ljudi koji misle da će im seks zagarantovati ljubav. Posao dobar auto, a dobar auto – sreću.
Ljudi koji ne kontaju osmehe.
Ni zagrljaje.
Kontaju samo definicije, i njih žive.
A šta onda kad sve stane, pitao me je danas taj isti neko? Šta se dešava onda?
Ko sam ja kad stavim puzu, zapitala sam se posle i sama. Ko sam ja, zapravo kad sve nestane. Kad nestane pisanje, fakultet, projekti, žurba, ko sam ja iza te mešavine osmeha, sarkazma, ljubaznosti, iza zida sazdanog paradoksima kojim se kamufliram. Ono što me više zbunjuje i plaši od fizičke, jeste ta duhovna nagost. Da stanem pred nekog ogoljena, da dozvolim da pronikne u mene do srži. Plaši me da uopšte stanem. Jer onda kad stanem, kad se ne izmigoljim i ne potrčim napred, onda moram da budem tu. Tu gde su strahovi, koliko god iracionalni bili, i dalje ih se plašim. Plašim se uplašene sebe. Sebe koja nema kontrolu. Sebe koja ostaje nasamo sa sobom. Plašim se ko ću tada biti ja.
Sarkazam sam prisvojila kao jednosmernu kartu za beg iz nelagodnih situacija. Iz onih situacija koje prete da otkriju mene.
Migoljenje kao izlaz u slučaju nužde. Ništa lakše nego da promeniš temu onda kad vidiš da se neko približava suštini.
A zapravo i ne znam šta je ta suština. Nju ne umem da definišem.
Na izlasku mi je šapnuo da i nisam baš toliko dobra u definisanju. Ali bi voleo da definišem njega, i nas. Nasmejala sam se i prećutala, iako znam da to mrzi.
Mislim da smo bolji ovakvi, nezapočeti, nedovršeni, nedefinisani. Definicije se ionako teško pamte. Ali kad ih jednom naučiš, još teže se zaboravljaju.
