Kada život zareži na mene, ja ga ujedem. Čisto da moja bude zadnja. Volim kada ja stavim tačku. Ili uzvičnik!
Učila sam ovih dana da mi ne treba ničija ruka da me podigne kada padnem. Naučila sam da sam dovoljno jaka da to sama uradim.
Učila sam da se ljudi menjaju. Naučila da to ne mora da bude ništa loše. Da čak i ne bi bilo dobro da ponešto, s vremenom, ne promene. To bi značilo da su suvi i kruti. Ćoškasti. A kad naletiš na ćošak, to boli.
Naučila sam da je u redu da ponekad prespavam popodne uz Koverdejla; kad se nakon par sati probudim, a youtube mi pokloni glas Džoa Eliota – ja se zaljubim. Okej je i da se pretvorim u kućnog moljca, jedem knjige i ispijam reči. Bolje nego da ljudi ispijaju mene.
Ovih dana kao da nemam vremena za tebe. Ovih dana učim kako da sebi budem dovoljna. Nije teško. Da patim tiho. Da zaplačem tiho. Da se smejem glasno i lažno. Da glumim. Da prećutim. Da zažmurim. Da nabacim kez kad me najjače kidaju. Ovi su me dani naučili i da vreme prolazi i onda kad ja stojim u mestu. Zato sam odlučila da hodam. Da trčim, ustanem ako padnem, i da šutnem sa staze ono što me sapliće.
Znaš, imam ta neka mala čudovišta u glavi. Čudovišta koja sam sama stvorila, a sad ne umem protiv njih. Grizu me, grebu, žuljaju. Ovi dani su me naučili da prihvatim svoja čudovišta. Da ihprigrlim i mazim, čitam im dobru knjigu i tako ih umirim.
Naučila sam da možda nikad neću biti lepotica sve dok sam samoj sebi zver. Da vile možda nikad neće doći i pretvoriti moju bundevu u kočiju. Da moram prihvatiti da mi je život ponekad bundeva, ali da mogu da ga ušuškam u mekane kore i napravim pitu. I pospem šećerom u prahu.
Naučila sam i da nikad neću naučiti da ne mislim na tebe. I okej mi je to. Jer, bar si u mojoj glavi onakav kakav sam želela da budeš. Bar tu ne možeš da me razočaraš.
Znaš, želim da moja priča nema tužan kraj. Ako to znači da tebe treba izbaciti iz priče, i to mi je okej. Ispisaću novu priču. Kraj će joj biti poseban, jer sad sam ja naučila da to budem sebi.
I znam, postojaće ona velika brda, koja možda neću moći da preskočim sama. Biće veća od mene. Prokopaću tunel kroz njih.
Hoću još da znaš da nemam ja vremena da kreiram svoj svet prematvom kroju. Niti to želim. Da budem ono nešto savršeno po tvojoj meri. Jer sam i sad, i sama, i svoja, ono nešto savršeno po svojoj meri. Krojim sebi dobro jutro, uz Ritam Nereda i cigaretu. Jutro uz promuklo grlo od glasnog pevanja i bolove u nogama od đuskanja. Uz par modrica kao podsetnik da sam patuljak, pa kad na svirci počne šutka, umesto da me zaobiđu, ljudi me preskaču. I, uz kez. Uz onaj veliki, najveći, iza ušiju, pa dvaput oko glave kez.
Hej, naučila sam i da budem mirna. Spokojna. Srećna. Nemam te. Imam sebe. Dobro mi je.
Nemam ja vremena ni za te tvoje velike priče. Ja imam i učim ove svoje male, i njih volim, i one su ja.
Imam neplanirane izlaske u sred noći, samo da osetim da mogu da dišem.
Imam saksofon u ušima skoro svake noći pre nego što zaspim.
Imam Preverov očaj da sa mnom sedi na klupi.
Imam te novosadske momke koje sam otkrila pre neku noć. Momke koji pevaju o tome kako su bili svoji, oduvek. Ja nisam oduvek bila svoja, ali sada učim da se tražim, i da se pronađem. Momke koji znaju za samo jedan život, jednu bol, jednu ljubav. Kažu da je to to. Možda i jeste. Ali, ako je to to, ja onda tu jednu ljubav još uvek čekam. Učim da je čekam.
Znaš, dok sam trenirala džudo, naučila sam da je to sport koji nam daje šansu da pobedimo mnogo većeg protivnika od sebe. Nikakva džudo tehnika mi sa tobom nije pomogla. Naučila sam mnogo. Tebe nikad neću moći da naučim.
Da, ponekad i život ume da ujede mene. Ali, naučila sam i da istrpim. On mene jednom, ja njega dvaput. I opet kažem, moja zadnja!
