Zaljubio se u mene dok sam ubeđivala prodavca knjiga u Pobedini da spusti cenu Čarlsovog Post Office-a jer mu fale prve dve strane. Zaljubio se u mene, kaže, dok sam ćaskala na Keju sa starcem u odrpanoj odeći, delila sa njim paklu Lakija i slušala o simbolici u Hemingvejevim romanima.
Kaže da se zaljubio i onda kada sam postiđeno okrenula obraz kad je prvi put pošao da me poljubi. Falila su mu dva milimetra.
I da sam ga kupila kad sam mu rekla da je emotivno izubijan, i da mu ne treba još jedan udarac, a ja ne mogu da čekam da se oporavi. Da mislim da nikad i neće. Da ću ja za njega biti pravi nokaut.
Pevali smo i skakali među pijanim klincima i plavim žabama Beer book-a. Držali se za ruke u Čairu, dok sedimo na klupici i pijemo tamno Nikšićko. Kidali smo se i lepili nazad. Cepali i krpili. Ispijali i dopunjavali. Do kraja pa nazad na početak.
Zaljubljivao se, kaže, i dok kukam i žalim se da ne sanjam više isto. Osećam da mi nešto ulazi u mozak, mili po usijanim nervima. Osećam da se gubim. A on me pronalazi, svaki put.
Dok tražim po stanu dva dinara za cigaretu na komad koju posle delimo ležeći na betonu krova neke zgrade i gledamo zvezde.
Zaljubila sam se u njega kada je prekinuo tišinu, šapćući mi preko ramena “Lukavica je htela da me nadlukavi…” jednog četvrtka dok smo sedeli na drugom stepeniku od vode. Zaljubila sam se kad je šapnuo da bi hteo da budem njegova Vera Pavladoljska. Zaljubila sam se u njegov čuperak koji nikako nije hteo da ostane iza uha. U njegov nemiran duh. U njegovu divlju narav.
Zaljubila sam se u ideju da budem zaljubljena. Da mi fale dva milimetra za poljubac, dva stepenika do vode, dva metalna novčića do raja na krovu zgrade. U ideju da mogu da volim nekog izubijanog, da neko izubijan voli mene, da zajedno volimo te svoje anomalije. Da anomalije mogu biti nešto dobro.
Da smo mi anomalija.
Zaljubila sam se u ideju. U fikciju. U nestvarno. Tako tipična ja.
Nisam ja bila nokaut za njega. Realnost je nakoutirala mene. Jer, dva izgleda tako malo. Kad fali dva, dva milimetra, dva stepenika, dva minuta, dva poziva, dve reči… Tad je tako malo. Ali kad falim ja, i kad fali on, onda nije malo. Kad falimo jedno drugom za zagrljaj, za poljubac, za oslonac, za podršku. Anomalije mogu da budu dobre. Osim kad je cela ljubav anomalija. Onda kad cela ta ljubav nije zaista ljubav, već samo sredstvo da pokažemo sebi da nismo slomljeni. Da nismo uništeni, da još uvek postoji nešto u nama što ume da diše i ume da voli.
A zapravo sve vreme kontamo da ne postoji. I zapravo sve vreme glumimo osmehe a grcamo u sebi. Grcamo nečiji tuđi osmeh i nečije tuđe volim te. Grcamo stvarne sebe koji imaju samo jednu jedinu anomaliju – prošlost. Prošlost koja i dalje diše i živi u nama.
I ne bi nam pomogla ni dva života da nju ostavimo iza sebe.
