Zašto lažno samoljublje gajiš u sebi, sine moj? Zašto uzbuđeno svoju spretnost i snagu veličaš? Ubeđen si da između tvoga lika pre i tvoga lika posle postoji razlika, a da ti vreme i prostor daju za pravo da veruješ kako si postao drugačiji. Vreme si naučio da računaš, a prostor da meriš. Pokušavaš da se uskladiš sa njima i nadaš se da ćeš dobrim proračunima od sebe izgraditi veličinu. Grešiš, dete moje. Svet oko tebe ne stvara život, a to ne rade ni prostor ni vreme. Oni su samo igračke tvoga nesavršenog uma i tu su da bi se tvoja svest igrala sa njima. Usklađivanjem si izgubio svoju jedinstvenost, a ona je temelj tvoje veličine, ali ne one za kojom ti tragaš. Večnost je ono što je tebi potrebno da bi osetio veličinu jedinstva, a ona se skriva u trenutku i nikada ne može biti uzbudljiva. Odbaci pogrešne igračke, sine moj. Utišaj buku u sebi i znaj da je ono što traje mirno i tiho, i da sa sobom nosi potpuno blaženstvo, više kao tišina nego kao zvuk, a nalazi se iza svesti. Istrajnost u iskustvima je najvažnija, njih zadrži kao alat kojim ćeš da gradiš svoju večnost, a ostani dete, jer nema tebe ni pre ni posle, već samo danas, i nikada nisi drugačiji. Voli svoje biće tako snažno, tako moćno da ti to izmami osmehe kojima ćeš umeti da prekriješ brazde koje ostavljaju suze na tuđim licima. Čini to i videćeš svoju veličinu u besmrtnosti, jer život stvara bezuslovna ljubav, a ona je večna.
Iz knjige “Dnevnik duše“
