„Došlo je neko čudno vreme…“ Eto, zar niste ovo već čuli braćo i sestre po peru i mnoštvu pročitanih knjiga? Došlo je, a po svemu sudeći nikada neće ni proći, već će se nadograđivati i nadograđivati, dok od njega ne ostane samo – „beskvasno doba“.
Pitam se, šta se to dešava u ovom vremenu a da se ipak toliko razlikuje od drugih, prošlih?
Smatram, da ta reč „čudno“ blago predstavlja stvarnost u iskrivljenom smislu, jer je upravo njenom upotrebom umanjena prava suština tj. prava oštrina i prava opasnost koju ona može kriti naivnom spoljašnošću. Ne postoji prava hronologija ove priče a da se svaki deo potanko od početka opiše i ispriča. Možda je to zato, što se sve nebitno previše preuveličava a sve važno i bazično obezvređuje? Možda zato što je „ono čega smo se nekada stideli, sada je čast i obrnuto“? Možda zato što su „pomešani lončići“ među ljudskim odnosima, pa više ne znamo kako da uspostavimo fine kontakte uz uvažavanje i poštovanje tuđeg mišljenja? I više stvarno ne znamo kako da cenimo tuđe vrednosti, doprinose i postignuća. I više stvarno ne znamo kako da se radujemo tuđim uspesima a kako da podelimo tugu zbog tuđih neuspeha.
Da, stvarno su došla neka „čudna“ vremena…
Upravo ova vremena su me nagnala da sa vama podelim svoje misli i nade. Želim zato da podsetim, da jedno mi ljudi, imamo tu čast da obogaćujemo ili osiromašujemo vreme u kome živimo. I da ne smemo, nikako, zaboraviti značaj zbog čega smo se rodili. Možda, ne zbog nekih velikih epohalnih dela, ali sasvim sigurno zbog posrednog ili neposrednog ličnog primera i uticaja na druge iz bliže ili dalje okoline.
U to ime moram da istaknem, da mi bolno smetaju sve češća bahatost, nemar i neljudskost. Smetaju mi one najgore bedne ljudske osobine, kao: zavist, ljubomora, mržnja, pohlepa, laž a koje su uzročno-posledično vezane i koje se ljube i međusobno nadahnjuju. Smeta mi što malo ili nimalo nemamo uticaja na mlada pokolenja. Što u svom rođenom gnezdu deca ne dobijaju najvažniju emotivnu negu. Što olako dozvoljavamo da se brzo i lako zaboravi na vaspitanje i ličnu kulturu porodice. Što dozvoljavamo da nam decu vaspitavaju ulice a obrazuju sumnjivi TV programi bez naše kontrole…i što ne smemo za sve to tražiti opravdanje.
I da li iko ima neki istinski pravi razumni odgovor, uputstvo ili rešenje?
Da li iko od nas veruje u vreme – bez čuda, u istinsko ortodoksno vreme pravih vrednosti?
A ja eto, još uvek zaneseno maštam i mislim da uz ljubav to vreme ne može biti daleko od nas. I samo zato strasno želim da verujem kako će uskoro dobro nadvladati loše. Kako će se istinski ceniti vrednost uspeha i moći individualaca, sposobnih i požrtvovanih osoba. I kako će u potpunosti naša srca ispunjavati samo iskrena ljubav. Ljubav i vera prema životu, okruženju, domovini i svim ljudima bez biranja i predrasuda.
Zato, nemojte odustajati i opravdavati se, već pomozite i potvrdite svojim delima, od sada pa u buduće moje nade i očekivanja, da nam je „samo ljubav potrebna“ kako bi ovaj svet postao bolji, vredniji i udobniji za sve!
Nada Kljajić
