Budućnost je došla. Uvukla se kao ljubavnik ostavljajući prošlost vremenu kom pripada. Ja sam sedeo prekrštenih nogu, uspravih leđa držeći čašu kroz čiji su se nektar prelamali zraci sunca koje je zalazilo. Za sobom je ostavljalo čestice koje su plamtele od ljubavi bojeći nebo. Hladile su se i stapale poput ljubavnika ulazeći u san u trenutku u kome se varoš budila nežnim svetlom rasipajući ga po savskom ogledalu. Mesec je kasnio ali ne i zvezde koje su lagano palile nebo mešajući svoje čestice sa onim u ogledalu. Rečenica života je tekla svojim tokom a ja sam joj dodao još jedan znak interpunkcije baš u trenu u kome su se kapi vinskog nektara raspalile receptore ukusa. Značio je lepotu u rečenici koja je nastavljala dalje, odlazeći u beskraj.
Takve su Beogradske letnje večeri ukusne i tople, pune čulnih i vantelesnih senzacija baš kao i ljubav kojom su protkane. Ona je čarolija koja piše i slika mojim rukama pravo iz duše ostavljajući zapise na papiru ili platnu koje će neko drag kupiti i nekud odneti, možda i u večnost koja je preskočila poput starog sata kraj vremena. Ja ću ostati da upijam blagodetno svetlo sve dok me nežni talas violinskih tonova ne pozove ka čaroliji jutra ili noć ne otme od sebe i nežnim koracima spusti do sna u kome ću izgubiti sebe.
Beskrajni vremenski krug, ja na njemu u smeru života poput deteta na ringišpilu nasmejan i vedar prkoseći sudbini uživam prepušten talasima emocijama koje izazvane postojanjem dolaze.
Buđenje prekida san a prija mi samo ako me dodirne baršunasta koža koju ljubim i mirišem prekrivajući mi lice vlatima kose poput dunavske vile nad virovima strasti koje ću pohoditi poput istraživača. I sve tako na istom vremenskom krugu u smeru života dolazeći na mesto sa kog sam predhodne večeri pošao uz ukus emocija koji raste ka novom krugu.
Miroslav Lj Ranković
