Kada učitelj zatraži mišljenje učenika, to je dobar znak da učenik je naučio nešto i spreman je da „oceni“ učitelja. Šalu na stranu, kako drugačije nego biti radostan kada ti se pruži prilika, da zaploviš kroz čudesni, bajkoviti svet novog romana Olivera Jankovića. Posle sjajnog filmskog romana kroz slike „ Saga o feniksovoj smrti „ sa ukusom italijanskog neorealizma. Oliver nastavlja istom strašću, ispisujući novi, bajka – film roman „ Povest o smrti Kaščeja Besmrtnog“ nordijskog ukusa.
Prvo poglavlje i ono što najviše volim dok čitam, nizanje slika. I u tom prvom poglavlju čitajući vidim „Divlje jagode“ Bergmana, samo nije dan, već noć koja zatvara Gornji od Donjeg grada i započinje rutina. Stamen junak , a zašto ne bi bio i stena ( PETAR), susreće Lucijana( svetlost) koji kao fenjerdžija osvetljava grad i goni tamu? Susret po pravilu uvek na istom mestu, učtiva uopštenost i rutina postojanja, dana i noći koji se kotrljaju.
I prazni, prihvaćeni život našeg junaka ostao bi ko zna do kada takav, da kočija i kvaka od vrata … Nisu bili sudbina. Sudbinski susret kočijaša kroz vreme KAŠČEJA „Besmrtnog“ i STAMENA „ Gornjogradskog“. Noć je otvorila oči , kako zapisuje autor započe putovanje, kroz vreme koje ne postoji i prostor koga nema ili sve je oko nas, samo ne vidimo.
Kaščej, taj mitski junak, „besmrtni“ putnik kroz vreme, umoran od sebe sa izabranim putnikom , prijateljem kreće. Da ga odvede na razna mesta, u razne epohe i da mu prikaže sve skrivene slabosti , nemoći, zlobe i tuge junaka širom sveta. A zar ljudska priroda nije univerzalna?
Kroz putovanje krećemo , osluškujući razgovor dva saputnika koji vode razgovore vertikale i horizontale, duha i umetnosti i običnog jednostavnog života sa svim zapletima .
„ Zbog toga upoređuju primerke. U nekima vreme teče unaped, a u nekim unazad. …Lavirint počinje sunčanom kapijom a završava se mesečevom kapijom.“
„ Bio je umoran ne toliko od sopstvene starosti , koliko od silnog vremena koje je proticalo tom kućom.“
Ovim sjajnim metaforama, Oliver nas vodi na putovanje kroz razne predele i vremenski razdvojene epohe i sa njim lutamo kroz renesansu, zavirujemo u svet magičnog realizma Južne Amerike, puitujemo kroz slovensku mitologiju, ma stižemo u svaki kutak naše planete. Upoznajemo obične ljude, časovničare, pisare, ljude čije postojanje svedeno je na postojanje inicijala . Svet koji živi između dva privida i čije otpale tragove besmrtni skuplja u svoju kutijicu, čuvajući je za kraj putovanja.
Tri po mojem skromnom mišljenju najupečatljivija dela ovog filmskog romana, hitrog i prepunog slika pronašao sam u delovima ove celine.
Deveto poglavlje, kada Stamen poželi na trenutak da se vrati u Gornji grad, tamo gde „pripada“ i gde neko zauzeo je mesto starog noćobdije.
„ Žao mi je što si ovo morao da vidiš svojim očima, ali bez svakoga se može.“
Ili sjajno poglavlje o nevidljivom pisaru, manje važnog nadleštva koji hoda neprimetan iz sedmice u sedmicu, jedino „postojan“ u suboti kada postaje Gospodin Subota. Uvaženi gospodin radom viđen u „uvaženim“ društvima. „Gospodin“ prerušen u svoju želju, pomalo kafkijanski lik.
I ono najbolje ,blistavo poglavlja i putovanje Muzejom u Barseloni, malo remek delo suštine.
U salama koje su kasnije sledile, senke se počeše deformisati, likovi na njima udvajati i sve je počelo da liči na jedan kolosalni lom strukture ili lom realnosti.
Moglo bi se u nedogled pisati o ovom jedinstvenom, art romanu, ali nepravedno je čitaocima uskratiti mističnost štiva koje obiluje filosofskim raspravama i paradoksalnim putovanjima dva igrom sudbine povezana saputnika a zašto ne i sapatnika. Ovo kratko viđenje završio bih rečenicama iz poslednjeg poglavlja.
„… Imaš dve mogućnosti. Da te ova kočija vrati u Gornji grad, ili da ti postaneš njen gospodar. Ako izabereš ovo drugo znaš da te čekaju putovanja po vremenima i zemljama i da ćeš morati da pođeš TAMO NE ZNAM KAMO…“
Vladimir Radovanović
