Ovaj strip spada u ostvarenja uglednog Beogradskog kruga, koji je tokom 1930-ih vrlo uspešno i plodno delovao na polju ove vrste umetnosti, koja je sa svojom raznovrsnošću i kvalitetom našla pogodno tle i na ovim prostorima. Mnogi će se verovatno dosetiti da ovde spadaju renomirani ruski emigranti (Lobačev, Navojev, Kuznjecov…) a od domaćih snaga se tu isticao scenarista Branko Vidić, kao i autor čijim delom ćemo se malo i ovde pozabaviti – u pitanju je Đorđe-Đuka Janković (1908 – 1974) Prema našim izvorima, najviše se isticao u
raznim izdanjima od 1937. do 1940. – u tu svrhu, pogledati priloženu sličicu, a navode se još dela Maksim u Beogradu, Maksim kao Tarzan, Maksim kao detektiv, Pop Ćira i pop Spira (takođe u „Miki Mišu“) kao npr. i Đurađ Smederevac, 1940. u listu „Vreme“. Interesantno je da se navode samo još neka dela kao nedovršena, u časopisu „Vrabac“, za period 1945-46… (Nasradin Hodža, Mali Radojica, Kolumbo, Vasilisa prekrasna. Zahvalnost za priliku da spoznamo ovaj strip upućujem izdavačkoj kući „Komiko“ (Bg, 2019) čija edicija Zlatno doba je jedno vreme evocirala stripovsko stvaralaštvo u Srbiji nekih ranijih decenija.
Dakle, pratimo avanture dva mlada prijatelja, uspešna u svojim poslovima, od kojih je jedan, novinar Pol, već iskusan svetski putnik, dok je drugi, lekar Žak, više sedeći tip, kome je jedna od prepreka za obimnija putovanja sklonost ka morskoj bolesti… Pokretač zapleta je iznenadno (a možda baš i ne?) bogato nasledstvo koje je Žaka zadesilo nakon smrti ujaka. E sad, interesantnije je kad za ostvarivanje prava na nasledstvo postoji neki zahtevniji uslov, možda malo bizaran, možda jednostavno praktičan, ili pak provera dostojnosti i motivacije naslednika – treba „samo“ otputovati do beležnika-poverenika u Buenos Ajresu da se lično preuzme imovina, pri čemu se odmah daje do znanja da novopečeni (potencijalni) parajlija ne podnosi plovidbu! Reč je o nekoj 1910. godini, kada je npr. avionski saobračaj još u začetku (pitanje je kako bi naš junak i to podneo, mada se u jednoj situaciji kao opcija javlja i balon) a rekao bih da i neka sredstva kopnenog saobraćaja – brzi voz, automobil u završnici…) deluju malo moćnije nego što priliči datom trenutku.
Nećemo sad sračunavati stepen ubedljivosti za koje vreme i sa
kojim sredstvima i snagom mogu da se pređu određena prostranstva, te koja je verovatnoća da se protagonisti izvuku iz ove ili one situacije – uopšteno govoreći, svi ti favorizujući parametri i spadaju u standardne osnove avanturističkog stripa.
Dakle, nakon što ih je, očito već na početku, izdao auto, trebalo je vozom proputovati kroz veći deo Evrope, a po planu i kroz carsku Rusiju sa sve Sibirom, gde zapravo i počinju ozbiljne peripetije; potom bi se preko Beringovog moreuza dokopali Amerike (Aljaske) pa bi se kroz veći deo kontinenta nekako ‘spustili’ na jug, do Argentine, gde bi preuzeli nasledstvo. Na putešestvijama sreću brojne opasne, ali i predusretljive i požrtvovane ljude raznih nacionalnosti, a značajni su i susreti sa nekoliko dama, no, o svemu tome narednom prilikom…
— NASTAVIĆE SE —
