Bila je jedna od najlepših ulica u Beogradu. U decembru. Od sedam do devet. Mirisala bi na ljubav. Kuvano vino. Cimet. I pečeno kestenje. Recitovao bi Borhesa. Dok ne zaplačem. I poželim još trenutaka. Još malo, tebe. Da me uhvatiš za ruku i da trčimo u beskraj. Da nas zaustavljaju samo zagrljaji. I oni poljupci u čelo, koji se dogode, pred sam kraj. Kad zima dopre do naših kostiju. I izgovoriš stihove Ujevića :“ Ne gordi se! Tvoje misli nisu samo tvoje! One u drugima žive.“
Bila je najlepša ulica u Beogradu. Čak i onda. Kada bi se led otopio i sprao svu nežnost koju je krila. I dok bi u džepovima pronalazili pahulje, koje smo kradom jedan drugom ostavljali.
Znali smo. Da nestaju, samo onda kada su blizu srca.
Tačno u devet. Puštao bi mi ruku. I šaputao. Vreme je. Oprosti, ljubavi. Oprosti i belom šalu.
