Negde daleko,
između sna i jave,
živela je jedna devojka.
Ne princeza.
Sasvim obična devojka,
među hiljadama
takođe običnih devojaka.
I zašto je onda
pesma posvećena njoj?
Pa i nije.
Posvećena je nekom,
nekom ko je čeka.
Nekoj duši koja oseća
da je ona
njena polovina.
A zašto je pesma baš o njoj?
Jer jedino njen život znam.
Živela je ona tako.
Kao i svi.
Jela, spavala, tugovala.
Smejala se, strahovala.
Čeznula.
Za istinskim razumevanjem.
Za zagrljajem.
Ništa više.
I sve.
A bajka, zašto je ovo bajka?
Zato što u bajkama
uvek dođe princ.
I spasi svoju dragu.
Ova bajka se nije razlikovala
od drugih.
Došao je.
Zagrlio je.
I živeli su srećno
do kraja života.
(iz zbirke „Trag misli“)