Живела је на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим пластом попрсканим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се пресијавала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне. Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама, возила се на језеру на некој црној птици тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило. Падале су на то језеро и друге птице, дивље патке и гуске, али оне су биле исувише мале да би могле малој краљици зиме служити уместо чамчића.
Често је Снежана мислила зашто је црна птица тужна, зашто увек обори главу, и једном је упита:
– Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?
– Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом – одговори птица околишећи.
– Тужан си, тужан, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи – рече Снежана опет.
Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже. Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али се чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда да види шта ради кад је сама. Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Само кад неколико тренутака Снежана окрене поглед на другу страну и опет га врати на језеро, опази да се птица мало одмакла са места где је била. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па поново упита:
– Чамчићу мој црни, реци ми што си тужан. Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.
Птица тихо доплови глатком површином воде не дижући на њој ниједног таласића, пружи своје крило, и кад Снежана седе на њега, отисну се полако средини језера. Около је све било бело: белеле се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле се веверице што су каткад скочиле с гране на грану, блистала се од белине Снежана краљица зиме.
– Мала краљице, одвећ сам узбуђена и не могу ти рећи све шта ме тишти – прозбори најзад птица – али довече дођи опет на обалу па ћеш чути.
Целог дана је Снежана била немирна и једва чекала да падне ноћ. Кад се смркло, отишла је на обалу језера, где је црна птица већ чекала. Скривена у ноћи, исповедала се тихо краљици зиме:
– Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.
Чувши то, Снежана радосно рече:
– Кад ти је то једина невоља, чамчићу , не брини! Учинићу да постанеш и ти бео; заплови ноћас на средину језера и чекај.
После овог краљица је отишла до ледене куле, међу стење, где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:
– Добра, Снежна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено црно перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.
Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.
Ујутро Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету, други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по том истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.
Десанка Максимовић
Извор: Веселе клупе
