Kad tebe u mom snu ne bi bilo,
kome bih pesme pisao, koga volio,
srce i dušu poklanjao, kome bih pričao
da te volim kao što uvek govorim
suncu i zvezdama, nebu i pticama,
moru i rekama, cveću i travama?
Ko bi svoju ruku u mojoj držao,
ko bi me nežnim ručicama po kosi
i potiljku slatko milovao,
ko bi uz mene srećan bio?
S kim bih gledao kako rosa ljubi cveće,
kako potok od radosti skače i teče,
kako bih video kad se zvezde grle i ljube,
ako tebe ne bude?
Sa kojeg bih izvora ljubav pio,
ako tvojih mednih usana ne bi bilo,
na čiji bih jastuk, umesto na tvoje
bele grudi, dušu i srce naslonio?
Čije bi mi oči vidik bile
ako me tvoje ne bi pratile,
nebo otvorile, sunce probudile,
more pokrenule i smirile,
čija bi me nežna put i kosa prosuta
čekala sve čari i draži života primila
i dala, koga bih umesto tebe grlio,
milovao, ljubio, zbog koga bih živio,
za kim bih lud bio?
Samo s tobom bi sve to bilo
jer sam te željom i maštom stvorio,
jer sam te dobio da bih te ljubio,
samo si ti, od početka do kraja
života moga, žena ta, ljubav jedina.
Iz knjige NAJLEPŠA JE LJUBAV TVOJA
Izdavač Udružnje pisaca Poeta, Beograd, 2014.
