SERGEJ ALEKSANDROVIČ JESENJIN
pesnik boem sanjalica
(1895-1925)
Kao dečak trčkarao sam po kamenjaru svoga zavičaja čitajuci i doživljavajući poeziju Jesenjina. I sada posle pedeset godina čitam Jesenjina sa istom željom i voljom, jer je njegova poezija uvek snažna, moderna, duboko osećajna, interesantna, živopisna, slikovita, podsticajna i mlada. I danas pamtim njegove stihove o životu, mladosti, željama, zdravlju:
NE ŽALIM NE ZOVEM…
Sergej Jesenjin
Ne žalim, ne zovem, ne plačem,
Sve će proći, kao s belih jabuka kād,
Pokošen zlatom venjenja
Neću biti ni ja više mlad…
1921
Sergej Aleksandrovič Jesenjin je rođen 21. septembra 1895. godine u selu Konstantinovu. On je još u detinjstvu voleo da čita i recituje. U društvu dečaka bio je među prvima u nestašlucima, prvi plivač i najbolji učenik u školi. Crkveno-učiteljsku školu završio je 1912. Tada je napisao i prvu pesmu Zvezdice. Njegov otac, Aleksandar Nikitič Jesenjin, je želeo da mu sin završi pedagožki fakultet i postane profesor. Sin je imao već druge planove i snove, da bude pesnik, što je i učinio, postao i večan ostao. Godine 1913. se zaposlio u Sitinovoj štampariji, u Moskvi, u kojoj je radio kao korektor, što je bilo od velikog značaja za njegov razvoj kao pesnika, jer je imao prilke da čita hiljade stranica savremenih i kalsičnih pisaca i pesnika, među njima i Tolstoja. Tu je u Malom svetu objavio svoju prvu štampanu pesmu, Breza. Jesenjin je od 1913 do 1915. bio redovan student Univerziteta Šanjavskog, odesek istorijsko-filozofski. Tu su postojali književni kružoci u kojima je on bio veoma aktivan i gde se upoznao sa mnogim starijim književnicima, tako da je stekao veoma snažno književno obrazovanje. Godine 1915. prešao je u Petrograd i već se bavi književnim radom i postaje poznat pesnik šiirom Rusije. Tu se upoznaje i druži sa Kljujevom, Blokom, Godeckim, Belim, Gorkim, Majakovskim i drugim. Godine 1915. štampana mu je prva zbirka Zadušnice. Kasnije se upoznao i sa Puškinom, što je takođe bilo važno za njgeovovo književno stvralaštvo.
Jesenjin je imao buran i kratak život i burne i nezaboravne ljubavi, plodan i težak način života, kao da je hteo ceo svet i život da proživi u svojih deset godina momkovanja i pisanja. Mada Jesnjenin nije bio protiv Oktobarske revolucije, niti protiv vlasti, vlast ga je od 1917. godine držala na oku, često osporavala, onemogućavala, proganjala , pod sumnjom da on svojim boemskim i raskalašnim načinom života i rada kvari omladinu i ideologiju društva. To je u mnogome doprinelo njegovom preranom, nesrećnom, kraju života, u kojem je često bio i u siromašnim okolnostima. Umro je veoma mlad, u svojoj tridesetoj godini života, kada je tek bio na pragu života, kada je tek mogao da stvara, kada je već sazreo i kao čovek i kao pesnik. Kažu da je Jesenjun izvršio samoubistvo i da je tada spalio mnoge svoje rukopise, pesme, kojima se ne zna ni sdržina, ni broj. Kakva tragedija, za njega, za njegovo delo, njegovu otadžbinu, ali i za pesništvo uopšte. Još je veća tragika i žalost što Jesenjin nije za svog života doživeo u potpunosti veličinu i slavu svoje poezije koja je kasnije obasjala ceo svet, posebno njegovu Rusiju, koju je mnogo voleo, i o njoj s ljubavlju, kao i o majci najlepše pesme napisao.
Još uvek se tačno ne zna da li se Jesenjin sam ubio, ili su ga ubili „drugi“. Pored ostalog u tome je igrala ulogu i njegova raskošna, neobuzdana energja, talentovana priroda željna života, provoda, boemskog načina života, kafane, žena, priroda puna strasti, burni dogažaji, ljubavi, žene, neki prijatelji, vreme u kojem je živeo i stvarao i koje ga nije dobro razumelo, boemski, kafanski, skitački način života. Često je sastavljao kraj sa krajem od honorara svojih pesama koje je prodavao krijući od vlasti. Stav vlasti je samo povećao njegovu popularnost u ruskom narodu, naravno i u književnom miljeu, mada su mnoge njegove kolege, pisci, pesnici, prijatelji bili protiv njega, jer im je smetala njegova popularnost i njegova snažna poezija, tako da je često bio usamljen i životom nezadovoljan. Najveći njegov prijatelj, Maksim Gorki, je stao na njegovu stranu i bio mu najveća snaga i podrška. Gorki je poštovao Jesenjina kao kolegu i pesnika. U jednom od njihovih susreta Gorki je od oduševljenja i dubine osećaja zaplakao kad je čuo Pesmu o keruši. Veruje se da iza ove pesme stoji istinit događaj iz Jesenjinovog sela Konstantinova. Po svojoj snazi ubraja se u najbolje njegove pesme i pesme celokupne svetke književnosti, kao što su i stotine drugih njegovih pesama.
Jesenjin je ostao uvek mlad, onakakv kakav je bio, plavokosi, plavooki lepotan, jedan od najlepsih pesnika sveta, koji je slomio srca mnogih devojaka, žena, tog vremena, a i mnoge su slomile i njegovo srce. Jesenjin je mnogo voleo žene i one su njega volele. Tako su nastale njegove najlepše ljubavne pesme, a ima ih na stotine. Treba reći i da su mnoge njegove ljubavi bile tužne. Godine 1917. oženio se Zinaidom Rajh za koju je bio posebno vezan, ali i sa kojom je doživeo i najveća razočarenja. U maju 1922. Jesenjin putuje u London sa svojom drugom ženom, čuvenom svetkom balerinom irskog porekla, Isidorom Dunkan, koja je bila mnogo starija od njega, ali je on nju mnogo voleo i obožavao. Godine 1925. ženi se unukom slavnog Lava Tolstoja, koja se zvala Sofija Andrejevna Tolstoj. Jesenjin je osvajao ženska srca svojim izuzetno lepim izgledom kao muškarac, ali i kao posebno snažni pesnik čiji stihovi duboko diraju u žensku prirodu, želje, strast, žviot. On je pisao o svemu što je život, počev od ljubavi prema ženi, koja je osnova života, svoje rodne breze i svoga sela, grada, do prirode, prijatelja, porodice, domovine, revolucije, sveta u celini…
On je i danas, i uvek će biti aktuelan i voljen, i kao pesnik i kao čovek, jer snagom svoje poezije osvaja srca svojih obožavalaca, poklonika njegove neprevaziđene poezije. On je posebno idol žena, ali i idol i simbol pesništva uopšte.
Jesenjin je bio veoma popularan pesnik. Kraljica Rusije je volela njegovu poeziju i tražila da joj govori njegove stihove. Kada je jednom zatražila da jednu pesmu posveti caru, on je odbio i onda je došlo do raskida i teškoća u životu Jesenjina. Svi ti događaji, nepravda, ne samo poezija, uticali su na porast njegove popularnosti i kao čoveka i kao pesnika. Selio se iz mesta u mesto. Osim kuće u rodnom selu, nikada nije imao svoj krov nad glavom.
Jesenjin živopisno slika rečima, stihovima, poezijom, pesmom, i prirodu, i sve, mesec, reku, zimu, zvezde, sneg, topole i breze, selo i grad, revoluciju, put, ljudsku dušu, mladost, ljubavni plam. Njegove pesničke slike su konkretne, jasne, osećanjima natopljene i obojene, pune milozvučnih tonova, muzike, usklika radosti, života, ali i tuge. Ta slikovitost se oseća i vidi u svakoj njegovoj pesmi kao i ovim stihovima:
NOĆ
Sergej Jesenjin
Umoran dan se k noći kloni,
Utihla voda, obdan živa,
Ugaslo sunce i nad svetom
Zamišljen mesec bledi pliva.
Dolina tiha pomno sluša
Potočić mirni kako buja,
Dok tamna šuma slatko drema
Uz pesmu malenog slavuja.
I reka sluša, šapćući
Sa obalama, sva u mraku.
I razleže se na sve strane
Veseli žubor u tršćaku.
Draž njegovih pesama je neposrednost, bliskost, prijatnost, kao da su naše, iz naših osećanja i snova izlivene. Njegova poezija je uvek sveža, topla, iskrena, zato je prijemčiva za svako srce koje voli liriku iz duše iz srca izlivenu, kao što je večna lirika večnoj Jesenjina. Nije pisao slobodnim stihom.
Emocionalnost njegove poezije je takođe izuzetna osobenost i kvalitet. Ta emocionalnost je jedna od najizrazitijih osobina njegovog pesničkog talenta i to dolazi do izrazaja u celokupnoj njegovoj poeziji, posebno u pesmama sa tragičnim sadržajem. I misaona i osećajna osnova Jesenjinove poezje sadrži neizmernu ljubav prema životu uopšte, prema otadžbini, svom zavičaju, selu, majci, i ženi, miljenici svog srca i duše. Neopisivo snažan, tečan i sočan u stilu i izrazu, pesnik izuzetno raskošnog lirskog talenta.
Mene su, pored stotina njegovih pesama, posebno dojmile i dirnule, u srcu ostale za sva vremena, pesme Pismo majci (Tatjana Fjodorovna Titova) i Pesma o keruši.
PISMO MAJCI – Sergej Jesenjin
Jesi l živa, staričice moja?
Sin tvoj živi i pozdrav ti šalje.
Nek uvečer nad kolibom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
Zbog mene veoma zabrinutu
I da ideš svaki čas na cestu
U svom trošnom starinskom kaputu.
U sutonu plavom da te često
Uvek isto priviđenje muči:
Kako su u krčmi finski nož
U srce mi zaboli u tuči.
Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propio se nisam
Da bih umro ne vidjevši tebe.
Kao nekad, i sada sam nežan,
I srce mi živi samo snom,
Da što prije pobjegnem od jada
I vratim se u naš niski dom.
Vratiću se kad u našem vrtu
Rašire se grane pune cvijeta.
Samo nemoj da u ranu zoru
Budiš me ko pre osam ljeta.
Nemoj budit odsanjane snove,
Nek miruje ono čega ne bi:
Odveć rano zamoren životom,
Samo čemer osjećam u sebi.
I ne uči da se molim. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ti jedina utjeha si moja,
Svetlo što mi sija istim žarom.
Umiri se! Nemoj da te često
Viđaju onako zabrinutu,
I ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.
PESMA O KERUŠI
Sergej Jesenjin 1915
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode …
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
Ove dve, i stotine drugih pesama, su neponovljive, neprevaziđene, nenadmašne u celokupnoj svetkoj poeziji i književnosti. U njima je posebno došla do izražaja njegova ljudska toplina, humanost i ljubav prema svemu sto živi i život znači. Pesme sam dao u celini , kako bi ih čitaoci doživeli čitanjem, jer se dubina i snaga jedne pesme može samo tako osetiti. Jesenjin je pisao i prozu, književne rasprave, pisma koja je pisao mnogim svojim prijateljima i saradnicima, kao i poeme, među kojma je najpoznatija Ana Snjeginja, u kojoj se na neki način oslikava celokupno njegovo delo i život. Iz ove poeme, posebno su lepi i poznati stihovi:
„Jorgovan miluje skut.
Budi mi minule sanje
Plot stari, zgrbljen uz put.
Nekad, sa šesnaest leta,
Stajah kraj kapije te,
I devojka sred bela cveta
Reče mi stidljivo: „Ne“!
Blažena ljubavi rana!
Još uvek čujem taj glas…
Voleli svi smo tih dana,
Ali su malo voleli nas.“
Jesenjin je, pre svega, pesnik, liričar i to jedan od najvećih što je do sada postojao i što će se ikada roditi i stvoriti. Njegova prva štampana pesma je Breza, opisna pesma, koju pesnik upotrebljava u pesmama i kao simbol, epitet, da uporedi gipkost i lepotu svoje drage sa njom. To je i simbol njegovog detinjstva, sela, ruske prirode, pejzaža, kojeg je voleo i često opisivao.
BREZA
Sergej Jesenjin
Pod prozorom mojim
Bela brezica je,
Ogrnuta snegom
Ko srebrna da je.
Na punim granama
Ledenim po strani,
Razvile se rese
Ko beli đerdani.
U tišini stoji
Breza, ko u gaju,
I plamte pahulje
U ognjenom sjaju.
A zora, polako,
Naokolo plovi,
I na strane sipa
Srebrni prah novi…
Poslednja njegova pesma je Doviđenja prijatelju, doviđenja, koju je pisao u noći pred samoubistvo, a koju je na parčetu papira predao prijatelju Erihu Volfu 26.12.1925, sa molbom da je pročita kada ostane sam. Erih je zaboravio na to, tek je pročitao 28. decembra, a je Jesenjin već u noći između 27. i 28. decembra izvršio samoubitstvo.
DOVIĐENJA PRIJATELJU…
Sergej Jesnjin
Doviđenja, dragi, doviđenja;
Ti mi prijatelju ,jednom beše sve.
Urečen rastanak bez našeg htenja
Obećava i sastanak, zar ne?
Doviđenja, dragi, bez ruke, bez slova
Nemoj da ti bol obrve povije-
Umreti nije ništa na ovom svijetu nova,
Al’ ni živeti baš nije najnovije.
Između prve i poslednje pesme su hiljade drugih sa raznovsnom tematikom, ali sa istom snagom, emocijom i misaonom podlogom. Najpoznatije izdanje njegeovih pesama, njegovog književnog opusa, na našim prostorima, su Celokupna dela, koje je u šest knjiga izdalo Izdavačko preduzeće „Rad“, Beograd, 1975. U ovom izdanju na preko dve hiljade strana su hiljade naslova, pesama, pisama, poema, rasprava. Njegova dela su prevedena na skoro sve svetke jezike. Njegove pesme su u strofama i rimi. Nije pisao u slobodnom stihu. Njegova sva lirika je sa snažnim ritmom i zvukom koji najviše osvaja, živa je ta njegova pesnička slika uvek. Jesenjinovo književno delo je veoma obimno i složeno. Najlepše su mu ljubavne, opisne i rodoljubive pesme, mada je ponekad teško razgraničiti ih, jer najčešće su sve njegove pesme sa više tema i motiva. Među stotinama nezaboravnih ljubavnih pesama, evo i ove, koja je poznata svim ljubiteljima Jesnjinove poezije:
TI ME NE VOLIŠ
Sergej Jesenjin
Ti me ne voliš i ne želiš, zar
Lep nisam ni malo, mala?
Ne gledajući, od strasti uz žar
Na rame mi je tvoja ruka pala.
Sa keženjem, mlada, osećajnim
Ja sa tobom nisam ni nežan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve do sad ruke, usne dao?
Znam, oni su prošli kao sanke, mila,
Ne dodirnuvši tvoj oganj u snima,
Na kolenima mnogima si bila,
A sada, evo, sediš na mojima.
Neka ti oči trepavica rubi,
Neka ti u misli dođe drugi neko.
Ta i ja te baš jako ne ljubim
Tonuć u nešto drago i daleko.
Ovu vatru sudbinom očajno
Ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao što smo se susreli slučajno
Rastaćemo se uz smešak nas dvoje.
Svojim putem otići ćeš u smiraj
Da prokockaš dane i plač novi,
Neljubljene samo ti ne diraj,
Negorene nikako ne zovi.
U ćorsokaku s drugim ćeš se naći,
O ljubavi brbljajuć bez svesti.
Tad ću možda u šetnju izaći
I sa tobom ponovo se sresti.
Bliže pleća okrenuvši drugom
I malo se pognuv ne misleći:
“Dobro veče”, reći ćeš mi s tugom.
“Dobro veče, mis” i ja ću reći.
I ništa neće dušu da zanjiše,
Nit u drhtanje može da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi više,
Izgorelog niko ne zapali.
Pesnici ne umiru. Oni sanjaju najlepše. Oni žive večno u svojim pesmama i delima, u svojim željama i snovima, u knjigama i biblliotekama, u prostoru i vremenu, u kosmosu i zvezdama, u srcima i životima ljubitelja poezije. Toj plejadi živih pesnika pripada Jesenjin i njegova poezija, granitna statua koja će nadživeti svako vreme, kao i ono burno rusko, koje je živeo i nadživeo.
Autor: mr Avdulah Ramčilović
(Esej je objavljen u zajedničkoj knjizi poezije SNOVI INJEM POSUTI, posvećenoj nezaboravnom pesniku Jesenjinu, str. 6-15. Urednik knjige, Zorica Tijanić, književnik iz Beograda. Beograd, 2016.)
