Sebastijanu Lehneru (1921-1945)
Relativno skoro, osiječko udruženje „Stripos“ je pokrenulo svoju digitalnu biblioteku. Ovo je ujedno i dobra i loša vest. Loša je zbog toga što su sada njihova izdanja besplatno dostupna, te je vrlo mala verovatnoća da će doći do naknadne kupovine njihovih štampanih izdanja (koje, ako je verovati rečima drugih izdavača širom brdovitog nam Balkana, ionako retko ko kupuje). Dobra vest je utoliko što sada svako ima dostup kapitalnim delima bilo od majstora hrvatskog stripa, bilo o majstorima hrvatskog stripa. O jednom takvom majstoru je i ovde reč.
Sebastijan Lehner je bio internacionalni čovek na „domaćem“ terenu – rođen je u Osijeku, u porodici austrijskog porekla, a najveći radni deo života proveo je ili u Beogradu ili vezan za njegova izdanja. Punopravno ga treba uvrstiti u stare majstore srpskog koliko i hrvatskog stripa, i samim tim je pogubnija činjenica što se bezmalo četiri godine, za vreme trajanja rata, nije uopšte bavio stripom, kao i ta da je krajem istog tog rata zauvek nestao sa planete.
Godine 2011. je izašla knjižica, nešto između monografije i albuma-kolekcije stripova „Život i djelo: Sebastijan Lechner“, od uredničke palice Željka Gašića. Zbirka sakuplja prve epizode Lehnerovih serijala, kao i dva kratka stripa koji su zaokruženi- Redom, to su „Tajanstveno ostrvo u Tihom okeanu,“ „Gospodar sveta,“ „Zigfrid,“ „Džarto: sin Sunca,“ i „Princ Bialčo“. U samom dizajnu knjige javlja se možda njen jedini pravi problem, a to je da je poslednji strip, „Princ Bialčo,“ štampan vodoravno, što zahteva da se ceo strip preokrene i lista na taj način. Naravno, originalne table stripa su tako izlazile, te tu nema mnogo pomoći. Inače je cela knjiga tvrdokoričena, sa kvalitetnom obradom i prevodom sa srpskog na hrvatski (šta god mislili o tome, ima izdavača sa obe strane Save koji praktikuju ovakve adaptacije), i naravno sa dodatnim tekstovima, o kojima će biti reči kasnije.
Sami stripovi su interesantne tematike. Sem „Gospodara,“ sve su smeštene u starije vremenske epohe, bilo u vreme bogova i legendi, vreme kraljeva i prinčeva, vreme starih Slovena, pa čak i praistoriju, što je tema koja se u hrvatskom stripu retko kada pokriva (ne računajući geg stripove, naravno). Svaki strip obiluje harizmatičnim glavnim likovima, ljupkim ženama, interesantnim negativcima, divljim zverima i mnoštvom akcije. Ono što bi eventualno odvuklo čitaoca od uživanja u delima Lehnera jeste njegovo povremeno eksperimentisanje sa kadriranjem. I ne, ne govorim o rasporedu kadrova, dužini, širini, praznini, „punini,“ ničemu od toga. Počesto bi Lehner namerno savijao kadrove da ne liče ni na šta geometrijsko, a raspored teksta bi jurio svud po tabli i zahtevao počesto i nagađanje. Jednostavno nije dovoljno „fluidno“ na momente, pogotovo kod „Princa Bialča.“
Međutim, ovo se Lehneru može oprostiti, zato što je kao mladi tinejdžer već sam pisao i crtao sopstvene priče. S obzirom na kvalitet crteža i hitrinu pokreta, ovo je jako impresivno. U Lehnerovo vreme, pak, pojava kompletnih autora nije bila strana, međutim barem do danas nije poznato da je sam Lehner sarađivao sa nekim drugim scenaristom, ili pa crtačem.
Problem se javlja kod Lehnera, problem zvani „ko je Lehner?“ Jako malo podataka je ostalo o ovom tada mladom autoru. Što je značilo samo jedno – uredništvo ovog stripa je moralo da krene pomalo sa kopanjem.
Od dva uvodna teksta, reći da je Gašićev zanimljiviji od teksta Zdravka Zupana je prilično odvažno, s obzirom na Zupanov pedigre i ugled. Ali ova dva istraživača dele jedan predivan dar, a to je ljubav za pregnantnim traganjem. Prelistavanje Gašićevog teksta saznajemo da je komunicirao sa maltene svim ex-Yu republikama, te je prešao na neke evropske zemlje, a zakoračio je (ne bukvalno) i preko granica kontinenta Stare Dame. I opet nije sve uspeo da pronađe! Sve to zarad saznanja bilo čega konkretnog o Sebastijanu Lehneru.
A kada se pregleda saznato, ima šta i da se vidi. Primera radi, njegovi radovi su još onda, u međuratnom periodu, objavljivani u Bugarskoj i Francuskoj. Zarađivao je finu svotu novca za svoje radove, na zadovoljstvo urednika nekolicine časopisa za koje je radio. Selio se najčešće na relaciji Osijek-Beograd. I naravno, ima još informacija, ali one će zahtevati prelistavanje ovog kapitalnog dela.
Udruženje „Stripos“ je u međuvremenu izdalo još knjiga-stripova sa Lehnerovim radovima, no ovo i ovakvo delo je ostalo osnovna literatura za svakog strip-„arheologa“. Trud Gašića i male armije ljudi širom sveta nije pao u vodu. „Život i djelo: Sebastijan Lechner“ komotno stoji em kao dokaz da je Balkan imao natprosečne autore još onda kada je strip pravio svoje prve nesigurne korake, em kao prelepa kapsula iz prošlosti, gde je sve delovalo jednostavnije. Bonus je saznanje o tome kako je knjiga nastajala, kako je samo istraživanje bilo avantura koja je vodila njene junake levo-desno dok nisu konačno došli do svog cilja, i.e. do jednog koraka bliže saznanju kakav je autor bio Sebastijan Lehner.
