“Moje ime je Aleksandar M. Nikolić, rođen 1980-te godine u Beogradu. Moj grad nije samo plavetnilo neba i odsjaj krvavog sunca, on nije samo sivilo musavih fasada na zgradama u kojima se prepliću ljudske sudbine, nije samo snaga njegovih reka koje sobom nose uspomene i svedočenja o hiljadama godina jedne burne istorije… Beograd je ljubav, radost, lepota življenja, način vaspitanja i razmišljanja, Beograd je izbor, opredeljenje i kuća rođenih pobunjenika. Odrastajući i sazrevajući u njemu, uspeo sam da kreiram svoj svet, neku posebnu dimenziju u kojoj sam živeo sa svojim emocijama, maštanjima i zabludama, borio se sa različitim strahovima, izazovima i sve to zapisao na hartiji, u želji da ovekovečim golu istinu mog životnog putovanja. Godine su me uverile da rukom ne mogu zaustaviti vetar, moj grad me je naučio da živim sa pesmom na usnama.
Ožiljci su sami isklesali moj epigraf, a ja sam odlučio da ga ostavim Beogradu na čuvanje…”
Aleksandar M. Nikolić rođen je 19.07.1980. Za sebe odmila kaže da je sportski radnik i sa ponosom naglašava da potiče iz radničke porodice. Sa setom se priseća svog bezbrižnog detinjstva u SFRJ Jugoslaviji. Određuju ga ljubav prema sportu, istoriji, muzici ali konstantna nadogradnja svoje ličnosti. Vrlo uspešno vodi Bokserski klub Crvena zvezda kao generalni sekretar, a najznačajnija titula koju je osvojio u životnom ringu jeste – otac. Vrlo je ponosam na svoja dva deteta, a njegov naslednik već sa 12 godina ima 9 mečeva. Na svom putu upoznaje mesta i ljude koji će ga kasnije bliže odrediti prvenstveno sebi samom pa i drugima, te na njega najviše uticaja imaju dve zemlje, Grčka i Holandija.
Moram da priznam… držeči u rukama” Ožiljak –moj epigraf” bio sam uveren da je to knjiga koja će eventualno zagolicati po neki stari ožiljak na srcu i duši. Međutim, prelazeći sa stranice na stranicu, mogao sam jasno osetiti ljubav, strast, želju za borbom, nešto tuge, pa opet onu iskonsku – primalnu energiju požude. Knjiga me je naterala da baš sve iznova proživim, ali na onaj najlepši način nakon čega se jači postaje. Odgonetnite nam kako je jednom “sportskom radniku” pošlo to za rukom? Kako je zapravo nastao “Ožiljak”?
Pišem od kako znam za sebe iz neke samo meni znane potrebe da kažem šta osećam. Ja sam svoju životnu priču nagovestio kroz poeziju. Drugačije bi zvučala da je pričam običnim jezikom, da ne upotrebim izraz neverovatnom kao kliše, jer nekako ne bi bila istina. Teško bi bilo za progutati, poverovati…. Ne može da se ispriča običnim rečima. Tako, upotrebljavam sve što je na raspolaganju da izrazim ono što se krije u dubinu duše. Koristim se fikcijom, izmišljam likove, događaje… ali uvek, kroz te redove šaljem poruke i bacam emocije pred ljude koji čitaju.
Pokretač mi jeste bila ljubav, kao primarna emocija. Međutim , to je bio čep koji sam otvorio, tako da se izrazim, jer sam posle pisao bukvalno o svemu što sam osećao, sve što sam proživeo, i preživeo…. Tako je počelo… Ljubav, patnja valjda, jer osećao sam, toliko jako osećao da je to prosto izletelo iz mene na papir. Imao sam ja epizode i kao dete u školi da piskaram pesmice, ali ne i AMBICIJU da pišem.
Želeo sam da pokažem ljudima i svoje prvo nedostajes mi, tužan sam.
“…ne mogu umiriti talas…
…ne mogu osušiti kiše…” – Aleksandar M. Nikolić-OŽILJAK moj epigraf
Nešto što je važno, a što se tiče moje knjige….u nju sam stavio uglavnom sve što sam pisao. Pod tim smatram, i one pesme koje mi danas izgledaju kao naivne , slabije tako da kažem… Ali to sam SA NAMEROM uradio, jer sam hteo da onaj ko čita uoči moje sazrevanje i kao čoveka, i kao čoveka koji piše.
Stupio sam u kontakt sa raznim izdavačkim kućama, sasvim slučajno. Bili su jako zaiteresovani da izdaju knjigu. Vremenom sam se odlučio za PRESING izdavaštvo i eto. Knjiga je ugledala svetlost dana na način i izgledom kakav nisam ni naslućivao.
Svoj primerak možete poručiti putem sledećih linkova:
https://www.delfi.rs/knjige/163415_oziljak:_moj_epigraf_knjiga_delfi_knjizare.html
I eto, tako sam ja izdao knjigu. Sasvim slučajno. Nisam imao takve ideje u glavi, da izdajem knjigu konkretno na to mislim…
“ Navikle su moje ruke neprestano da te maze,
Sad se troše na poruke
Koje tebi ne dolaze. “ – Aleksandar M. Nikolić – OŽILJAK moj epigraf
Kroz razgovore sa autorima dolazim do zaključka da se poeta ne postaje, već jednostavno biva. Bit poete u određenim okolnostima života i jedan njegov trenutak stvara epigraf svog postojanja. Na posletku svako od nas jedino i može biti ono što jeste. Ali, ko ste bili pre nego što ste svom peru našli mesto na hartiji?
Da kažem iskreno, živeo sam do sada neki ludački, drugačiji život koji nema veze sa ovim o čemu govorimo, ne bi se mogao povezati sa poetom, iako to nema nikakve veze. Ali to i jeste interesantno, što uglavnom ljudi drugačije zamišljaju , da se tako izrazim, pesnike. Iako sebe ne smatram pesnikom već samo čovekom koji želi nešto da kaže. Ljubav je moj kompas. Čak i kad bih se izgubio na par godina, uvek sam znao gde treba da se vratim. Ali svesno sam ulazio u takva ludila koja se ne bi mogla shvatiti na osnovu ovakvih par rečenica. Često kažem sebi da su pesnici duše koje lutaju. Možda mi je teže da sebe okarakterišem kao pesnika, ali poznajem svoju dušu.
“…pseto koji gradom luta nikad neće zalutati.
pijani od greha – kome sam u zalog svoju ljubav potpisao… ”- Aleksandar M. Nikolić-OŽILJAK moj epigrafPretvorio sam se u nepovrat, moj druže. U tačku iz koje sve znaš, svega si svestan, a ne možeš ništa da promeniš. U srećnog čoveka okupanog večnom tugom, u hrabrog nesrećnika kojem se ljubav rasula u srcu. Pretvorio sam se u čoveka, koji je svoje greške pravdao slobodom, u slobodnog čoveka koji veruje u ljubav i na kraju. Koji veruje i posle kraja….
Recezent Zoran Antonijević kazao je sledeće – citiram: “Pesnik je vitez, sanjar, putnik kroz nevidljivo a stvarno. Njegov usud je sposobnost uvida u propast čoveka, ali i u ono što nas tera da živimo…” – kraj citata.
Ljubav. Veruješ li da ljubav zaista može dubinom iskre svog postojanja promeniti svakog od nas? Šta nam se dogodi nakon što iskusimo pravu ljubav?
Svi smo mi jedinke različitih priroda i karaktera, imamo neke svoje posebnosti i specifičnosti u svom genetskom kodu. Zato je malo nezgodno da dam odgovor na ovo pitanje, ali evo pokušaću . Naravno da ljubav menja čoveka, i da smo zbog ljubavi spremni da povlačimo poteze koje u „mirnodopskom“ stanju nikada ne bi jer ljubav i strah su iskonske emocije, one uglavnom određuju put kojim idemo. Ljubav je svima pristupačna, svakome je od Boga data, ali upravo iz gore navedenih razloga, svi različito reagujemo na nju kada je osetimo.
Ja sam uglavnom od onih što zažmure i bacaju se u ambis za njom, bez obzira na posledice. Ne mislim da je to uvek pametno, ali je pošteno. Zato mislim da je istinita tvrdnja da samo najhrabriji umeju zaista da vole, samim tim i dožive bezrezervnu ljubav u njenom punom kapacitetu i sjaju, a ovi drugi koji kalkulišu – za njih nisam siguran. Ako uzmemo u obzir da za ovu epizodu koja se zove ŽIVOT, zasigurno znamo da ima svoj kraj, mislim da je jasno ko je na dobitku a ko na gubitku,bez obzira na ishod.
Pogledajte primer najvećih heroja kroz istoriju čovečanstva, žrtve koje su podneli vođeni ljubavlju prema svom narodu,partneru, porodici, veri….
Zar se Leonida i njegovih 300 spartanaca nisu plašili kada su krenuli direktno u smrt, protiv najveće vojske tog vremena,svesno položivši živote za svoju zemlju? Da li je Miloš Obilić mislio da će preživeti kada je opkoljen čitavom turskom armijom odlučio da ubije sultana u sred njegovog šatora?Da li je Žan Ebutren skočivši trudna sa petog sprata, zbog smrti svog supruga , poznatog slikara Modiljanija, imala prostora za kalkulaciju? Ne, naravno.
Da li su doneli pametne odluke ?Sa gledišta ovozemaljskog života , nisu sigurno, jer niko nikada nije dobio garancije da se posle ovozemaljskog života , nešto drugo dešava.
Svi oni su pratili svoje srce, emocije kojima je ono bilo ispunjeno i beskrajno, bezrezervno voleli, razum tu nije igrao nikakvu ulogu, a mislim da je i strah bio u podređenom položaju. O tim ljudima učimo u školi, divimo se njihovim veličanstvenim delima samo što niko od nas ne bi savetovao svoje dete, idi sine, položi život i budi heroj.
To je realnost. Zato je teško odgovoriti na ovo pitanje.
Zakone koje su ljudi smislili, oni su na snazi tek par hiljada godina, i samo su pisani za nas koji imamo veoma kratak rok trajanja. Kosmos i zakoni koji tamo vladaju su stvari koje su nama nedostižne i nesaznatljive . Mi jednostavno nismo predodređeni da znamo . Nama ostaje ovo naše mikro-parče svemira, i data nam sloboda da donosimo odluke. A ko je izvukao deblji kraj, u ovoj dimenziji sigurno nećemo saznati. Da rezimiram ,ljubav znači voleti i verovati, čak i kada nam razum daje signal da nije sve onako kako bi mi želeli da bude, kada nas obuzima strah, i sve ono što iz njega proizilazi.
U svojoj pesmi “Dragulj u lotosu” pominješ kako ljubav i strah plešu tango, prošlost i budućnost kao Božija čuda – zakone prirode koje još uvek ne poznajemo dovoljno. Sasvim je jasno da veruješ u beskonačnost kao i ostale umetničke duše. A šta je po tebi, kako bi definisao slučajnosti? Već smo se pozvali na njih, pa bih voleo da čujem šta za tebe one predstavljaju?
Slučajnost je tema o kojoj možemo danima da raspravljamo ,međutim, nikada ne možemo doći do odgovora kakva je to pojava ,svakodnevno prisutna u našim životima. U zavisnosti od podneblja u kome živite, postoje različite teorije i verovanja koja se tiču slučajnosti. Npr ako ste rođeni na prostoru gde dominira budizam , mantrama ćete prizivati sreću, novac,dobro zdravlje, pa će uvek postojati razlog zbog čega se nešto dogodilo. Kod nas postoji izreka “ kako radiš tako ti se vraća“ i šta god da se desi dobro ili loše, uvek ćemo naći razlog i pozadinu. Međutim, istinske razloge, ako postoje, mi ne možemo da razumemo .Postoje neobjašnjive, nepravedne situacije, događaji koji se ne mogu objašnjavati krivicom ili zaslugom. Najbolji primer za to su nesrećna i bolesna deca, koja nikada, ni iz kog razloga ne mogu biti kriva ni za šta.
Sa druge strane, imate ceo sistem koji besprekorno fukcioniše , počevši od čoveka koji predstavlja jedan mikrokosmos, organizma koji je sastavljen od milijardi ćelija koje neprekidno i besprekorno rade svoj posao ne bi li mi mogli da obitavamo u ovom obliku. Nauka kaže da se to desilo slučajno, objašnjavajući nam na čudan način da se , eto tako dogodilo da smo mi evoluirali od amebe u dva čoveka koji u ovom trenutku komuniciraju, razmišljaju i raspravljaju o tako značajnim temama !?
Slučajnost?
Moje mišljenje je da se takvi projekti ne dešavaju slučajno. Pričamo o projektu koji se naziva ČOVEK, a zamislite kakva se ludila dešavaju u makrokosmosu, ovolikom prostoru kojim smo okruzeni. Moj odgovor je da nismo predodređeni da razumemo takve pojave.
Međutim, ako neko pročita naš intervju, ohrabri se i odluči da nastavi da piše, slika,komponuje, igra ili peva, evo ja ću potvrditi da je ipak postojao neki razlog zbog koga smo se nas dvojica slučajno sreli.
Osim neverovatnih strofa tvoju knjigu krase i sjajne islustracije. Daju kratak predah čitaocu od suočavanja sa samim sobom kroz tvoj rad, ali takođe upotpunjuju sveopšti utisak, obogaćuju čula kroz vizualizaciju tvoje poezije. Ko je zaslužan za njih?
U knjizi su sve slike vrhunska umetnička dela jednog od naših najvećih živih slikara, Slobodana Jurića iz Novog Sada. Inače mog velikog prijatelja. On je akademski slikar sa najviše izložbi u inostranstvu, žargonski rečeno nema gde nije izlagao – od Budimpešte pa do Njujorka.
Naši putevi su se ukrstili 2010- te godine, u jednom od najlepših gradova na svetu, Atini. Mogu slobodno da kažem da sam tada stekao iskrenog prijatelja, koji je između ostalog imao ogroman uticaj na mene, kako svojim kritikama , tako i svojom bezrezervnom podrškom. To je čovek o kome je i veliki Mika Antić pisao! Zaista , neverovatna persona, sa posebnom energijom i filozofijom o životu. Godine našeg druženja su učinile da se zaljubim u slikarstvo, mediteranski način života , u Grčku, njihov mentalitet.
Što se tiče ilustracija, same su se složile.
Ne znam kada smo uopšte o njiima pričali, valjda se podrazumevalo da mi njegova remek dela ukrase knjigu, to je najlepši mogući poklon koji sam od Jukija mogao da dobijem i na kome sam mu večno zahvalan. Još samo da dodam, da mali broj ljudi na planeti ikada u životu dobije priliku da upozna takve ljude, a još manje da provode vreme sa njima. Vreme koje se kasnije pretvara u jedinstvene i najlepše uspomene…
Slobodan-Yuki Jurić
1958 –
Slobodan I. Jurić -Yuki, akademski je slikar, rodjeni beograđanin, obrazovao se i stvarao u Novom Sadu, jedno vreme u Budimpešti, a najduže je ostao u Atini. Član Uneskove asocijacije umetnika, suptilni zaljubljenik u život u isto vreme ozbiljan stvaralac koji nas svojim delima stalno podseća ko smo, gde smo i da jednog dana, više i nismo…
Po oceni kritičara, slikar izuzetne slikarske tehnike kojom vibracije života vešto prenosi na platno. Kontinuiranim radom, bez agresivnog samoreklamerstva i medijske pompe, njegovi radovi pronalaze put do svojih poštovalaca širom sveta.
http://srbinovski-art.com/autor.php?id=413
http://srbinovski-art.com/detaljno.php?vrstadela=slikarstvo&id=482&pretraga=
“…da bar budem srećan večeras dok dremam.” – Aleksandar M. Nikolić-OŽILJAK moj epigraf
Kakvi su tvoji planovi nakon “Ožiljka”. Da li za nas pripremaš nešto novo?
Nemam konkretnih planova još uvek, iako ima dosta toga što sam napisao . Imam svoj neki ritual da pesmu koju napišem ostavim da „leži“ neko vreme, da je iščitavam u raznim raspoloženjima i stanjima u kojima se nalazim. To je neko moje ludilo.
„Nirvana“ , “ Poetika“ , “ Okrnjena pesma“ , „Na Zejtinliku“ , “ Rebetiko“ , “ Taština“ , samo su neki od naslova koji će se naći u nekoj sledećoj knjizi. Treba to sve uklopiti i srediti, pa kada dođe vreme i ona će ugledati svetlost dana….
Na osnovu svog životnog iskustva, svojih borbi, šta bi preporučio onim koji prolaze kroz slične životne situacije kroz koje si i sam plivao?
Svakodnevno mi stižu poruke na društvenim mrežama, uglavnom su to konstatacije da se čitaoci prepoznaju u mojim stihovima. To je razumljivo, jer svi mi imamo slične emocije, svi proživljavamo sreću, tugu, očaj, radost samo ih ne zapisuje baš svako. Način na koji ja pišem je prihvatljiv ljudima, kristalno je jasno sve što sam želeo da iznesem pred onoga ko čita moje redove. Poruka svima njima bi bila da budu slobodni u svakom smislu, da probaju da pobede strah od nepoznatog, i da jure za svojim snovima u potrazi za svim ljudima, događajima, stvarima koje ih čine srećnim. Bez obzira na težinu prepreka koje se pred njima nađu.
Borba ne sme da prestane, otmite svoju slobodu i svoju sreću, budite pravedni, ali mudri.
I kakav bi savet dao svima, naročito mlađoj generaciji koja bi se odlučila da putem pera izraze sebe u spoljni svet?
Prvo jedan savet svima koji pišu. Čitajte , čitajte i samo čitajte! Kada god vam se ukaže prilika.
Ja sam dosta vremena proveo čitajući Prevera, Bodlera, Edgar Alan Po-a, Dučića , Rakića… Iščitavajući i analizirajući dela takvih veličina, njihovih sudbina veoma mi je pomoglo da zakoračim u dubine koje su mi pre toga bile nedostupne.
I pišite, svakako. Pisanjem ćete nadograđivati svoju veštinu, i vremenom ćete sami primetiti koliko ste napredovali.
Bitan je način na koji prenosite ono o čemu razmišljate, šta osećate, čemu stremite…
Nemojte nikada prestati da stvarate , jer svako ispisano slovo koje ostavite iza sebe , vaša je pobeda. Iskreno, moje stvaralaštvo je za mene od neprocenljive vrednosti, ne zato što se to nekome sviđa ili manje sviđa, već iz razloga što sam celog sebe dao svojim pesmama. Bez zadrške, ne razmišljajući ni o čemu drugom, osim toga što sam zapisao u tom trenutku. Ja sam istoriju jednog ovozemaljskog života uklesao u beskraj, i to ću nastaviti da radim dok me bude bilo u ovom obliku.
“shvatam da ne prestaje i da noćas neće…” – M. Nikolić-OŽILJAK moj epigraf
Da li ima još nešto što bi kazao o sebi?
U biografiji sam napisao da su ožiljci sami isklesali moj epigraf, a da ga ja ostavljam Beogradu na čuvanje…
Mislim da je sasvim dovoljno za prvi put.Duše koje lutaju , poput mene, nikada ne znaju gde će ih vetar odneti i šta će im taj let doneti. Jedno znam sigurno, da ću preživeti, tako da je možda bolje da se ovim pitanjem bavimo neki sledeći put…
Dozvoli mi još jednom da izrazim svoju neizmernu zahvalnost na saradnji. Želim ti puno uspeha, kako na profesiomalnom, tako i na privatnom planu. Danas si nekog ohrabrio da bude, da jeste onakav kakav želi za sebe biti. Takođe, radujem se budućem razgovoru sa tobom. U ime ekipe POKAZIVAČA veliko hvala i neizmernu sreću u daljem stvaralaštvu.
Autor intervjua: Miloš M. Simić
Zahvaljujem.
Srdačan pozdrav
Aleksandar M. Nikolić
