Tekle su godine kao reka. U nekim delovima burno, u nekim mirno, nekim svojim tokom…A onda je, ona žedna, došla do obale da se napije vode. Usne su joj bile jedre, rumene, željne vode, željne života.
Pila je zatvorenih očiju, uživala je u svakom gutljaju. A kada bi zadovoljila svoju potrebu, nastavljala bi dalje, ovoga puta naslađujući se svakim klizajem svake kapi koja je putovala njenim usnama njenog okrepljenog tela. Sada je imala sve. Sve što joj je treba da nastavi put dalje. Otplesala je. Sve je išlo svojim tokom.
Tako je i ona došla do obale. Put je bio dugačak, više onaj pred njom, manje onaj iza nje. Ali, predah je bio preko potreban, a i okrepljenje. Sagnula se i zahvatila hladne vode. Oh, kako je prijalo. Skinula je svoju kapicu, kosa se rasula, crvena kao i ona. Ogledala se u vodenom ogledalu i spoznala koliko je lepa i vredna. Ah, kako je to prijalo. Osetila se nikada boljom, nikada bolje. Sada je i ona mogla da nastavi svoj put. Sve je išlo svojim tokom.
Idu…i što više idu napred, sve se više pitaju da li treba da se vrate nazad…jer…daljina je sve veća, baš kao i žeđ koju nikako ne mogu više da ugase…
