Apsint je nastao 1792. u laboratoriji u Francuskoj, u pokušaju doktora Pjera Ordinera da pronađe lek za malariju i dizenteriju. Naziv ima poreklo u latinskoj reči absinthium što znači nepitak. Epitet sasvim adekvatan za piće sa 72% alkohola i gorkim primesama pelina. Spada u grupu likera, a osim spomenutih sastojaka sadrži i anis i šećer. Prisustvo pelina obezbedilo je ovom piću psihoaktivne supstance: fenšon (fenčon) i tujon koji je strukturom blizak THC-u zaslužnom za „dejstvo“ marihuane.
Zahvaljujući jačini i pomenutim supstancama, apsint je od strane crkve osuđen kao đavolji napitak. Kod onih koji su ga isprobali izazivao je priviđanja, a pojedinci su se takmičili koristeći ga kao „test izdržljivosti“. Shvatanje da je njegova upotreba rizik, pribavila mu je obilje fanova u svetu.
Dodatni šmek Zelenoj vili daje poseban način ispijanja. Najpoznatija varijanta je da se 30ml ovog pića sipa u čašu, a na njen obod postavi kašika za apsint sa sitnim otvorima. Kockica šećera se umoči u zeleni napitak, postavi na kašiku i zapali se. Kada iscuri u čašu, u vidu karamela, dodaje se hladna voda. Odnos nje i apsinta treba da bude 1:1.
Umetnici i pisci su ga konzumirali u ogromnim količinama tvrdeći da su u njemu pronalazili inspiraciju. Među velikim uživaocima ovog pića isticali su se: Oskar Vajld, Hemingvej, Bodler, Emil Zola, Van Gog, Pol Gogen, Tuluz Lotrek itd. U pariskim krugovima odomaćio se i termin Zeleni čas koji je obeležavao da je nastupilo pet sati i da je vreme za okupljanje i ispijanje apsinta.
Ogromna popularnost ovog pića izazvala je revolt proizvođača piva i vina. Bilo je onih koji su tvrdili da, iako skuplji, apsint samo jednom čašicom može da postigne isto što i par litara vina. Osetivši se ugroženim, proizvođači drugih alkoholnih pića pokreću hajku protiv Zelene vile. Jedan događaj iz 1905. ići će im u prilog. U Švajcarskoj, radnik Žan Lanfrej optužen je da je usmrtio suprugu i dve ćerke pod dejstvom apsinta. Istina je bila da je uz njega, dotični popio i ozbiljne količine brendija i čak 7 flaša vina! Zločin je, ipak, pripisan Zelenoj vili i Švajcarska zabranjuje njenu upotrebu. Veliki broj zemalja Evrope i Amerika slede švajcarski primer.
Proizvođači i uživaoci nikada se nisu pomirili sa njegovom zabranom koja je bila na snazi tokom čitavog veka. Krijumčarili su ga kao tonik za kosu, pakovali ga u konzerve za voće i prodavali ga „ispod ruke“.
Apsint je ponovo ušao u upotrebu 2005. godine, ali je zabrana ipak imala efekta. Današnja Zelena vila se proizvodi uz kontrolisanu količinu psihoaktivnih supstanci i sa maksimalnih 55% alkohola po litri. Neuporedivo slabiji i bez uobičajenog dejstva, apsint više nikada nije dostigao staru popularnost. Jedan od presudnih faktora je verovatno činjenica da više nije zabranjen
Tekst: Katarina Hadži-Minić
