spot_img

Angikar Saša Đorđević – Prvi Srbin koji je preplivao Lamanš

Vi ste prvi državljanin Srbije koji je pokorio Veliki kanal 2010. godine i ujedno čovek koji je postavio svetski rekord za najduži Lamanš triatlon. Ovi podaci zaista izazivaju divljenje. Koliko je zapravo teško suočiti se sa ovim ogromnim izazovom i ostvariti još veći uspeh?

S obzirom da je Lamanš preplivalo svega 1500 ljudi, što je skoro tri puta manje nego što ih se uspelo popeti na Mont Everest, on je definitivno jedan od najvećih izazova sa kojima sam se susreo. Interesantno je to što sam se počeo baviti plivanjem, samo deset meseci pre ovog teškog plivačkog poduhvata. Lamanš sam preplivao prvi put u 39-oj godini, verovali ili ne. Treneri su me odbijali, govorili su mi da sam previše star za tako nešto. Zato sam se okrenuo literaturi i uz pomoć knjiga i Youtube videa proširivao svoje znanje o tehnikama plivanja. Niko nije verovao da ću kao potpuni amater uspeti to da učinim. Iščitavao sam stručnu literaturu, vežbao, sledio svoj san i uspeo da postignem ovaj vrhunski cilj. Jeste bilo teško, ali vredelo je truda.

Recite nam nešto više o pripremi za ovaj neverovatni poduhvat?

Pored fizičke pripreme i usavršavanja stila plivanja, bitan deo treninga za Lamanš bilo je i navikavanje na hladne uslove, kao i mentalna priprema – koju smatram najbitnijom. Kontrola uma je veština koju sam stekao uz pomoć joge i meditacije, koje praktikujem skoro trideset godina. Imao sam veliku sreću da ove veštine učim od velikog učitelja meditacije, Šri Činmoja, od koga su učili mnogi poznati sportisti, poput Karla Luisa. To znanje mi je bilo od velike pomoći tokom čitavih 19 sati plivanja. Plivao sam po najstrožim pravilima, što znači da sam od opreme imao samo kupaći kostim, kapu i naočare. Da bih se zaštitio od hladnoće, u vodi koja je iznosila 16c, dodatno sam se ugojio 16kg. Nije mi bilo dozvoljeno da dodirnem brod, vitaminske napitke su mi dostavljali kanapom. Vodio sam se onim “što je izazov veći, to će prevazilaženje i satisfakcija biti veći„.

Pretpostavljam da ste morali odraditi neke lekarske preglede pre toga?

Da. Prošao sam kroz komplikovane i detaljne medicinske preglede, kao i test plivanja u hladnoj vodi, u trajanju od šest sati, kako bih dobio dozvolu da mogu plivati Lamanš.

Koliko otprilike košta jedna ovakva avantura?

Ova avantura je koštala oko 6000e, ali ne žalim novac koji sam uložio.

Recite nam, kada ste počeli da se bavite sportom i koliko sport igra važnu ulogu u vašem životu?

Od ranog detinjstva, sport je bio sastavni deo mog života. Kao dete, isprobao sam se u više različitih sportova, ali najviše sam se zadržao na atletici. Ona je bila moja najveća ljubav, do tridesete godine. Posle je usledilo interesovanje za plivanje, alpinizam i tako dalje.

Da li ste u još nekom sportu pronašli inspiraciju da pružite svoj maksimum?

U svakom sportu sam se trudio da dam svoj maksimum. U trčanju sam, recimo, od jednog srednjeprugaša, stigao do ultramartonca koji je učestvovao u višednevnim trkama. Možda je najimpresivnija trka u kojoj sam učestvovao, trka na 1000 milja, odnosno 1600km, koju sam istrčao za manje od 15 dana. Prelazio sam 110km dnevno.

Spomenuli ste alpinizam, možete li nam reći nešto o svojim alpinističkim poduhvatima?

U alpinizmu sam dostigao visinu od 6000m, ali moj krajnji životni cilj jeste veličanstveni Mont Everest. Ne mislim da sam dostigao svoj maksimum, još uvek, i neću biti zadovoljan dok ne osvojim najviši vrh na planeti Zemlji.

Ostvarili ste veoma zavidne rezultate u sportu. Ono što mene fascinira je činjenica da ste i dalje puni entuzijazma i motivacije za otkrivanjem sopstvenog maksimuma.

Iskreno, ja ne verujem u maksimume.

Mislim da su naše granice nešto što mi sami određujemo i crtamo, a da je istina nešto sasvim drugo. Svi smo mi bezgranična bića sa neograničenim kapacitetima i ne verujem da postoji kraj ljudskim sposobnostima.

Otkud verovanje u beskonačnost ljudskih mogućnosti?

Ono što nas uči nauka je da je sve ograničeno i da ljudsko telo kao takvo ima svoja ograničenja. Gledano sa te strane, verovatno to jeste tako. Međutim, ako čovek zagrebe malo dublje u svoju prirodu i spozna da pored toga što ima telo, u sebi nosi tu božansku iskru koja se zove duša… Ako zatim provede dovoljno vremena da se sa njom upozna, onda će vrlo lako i brzo shvatiti da su potencijali duše apsolutno neograničeni. Samo je pitanje da li mi možemo da ih manifestujemo u materijalnom svetu.

Šta je za vas smisao života?

Smisao života leži u spoznavanju svoje prave prirode, u otkrivanju ko smo mi ustvari. To je onaj odgovor za kojim svi tragamo. Da li sam um, telo, srce ili sam božansko biće i bezgranična duša? Svi ovi odgovori su prisutni u višoj svesti kojoj možemo pristupiti – ukoliko se malo potrudimo. Od nas zavisi i od našeg unutrašnjeg angažovanja.

Koliko je u današnje vreme teško baviti se samospoznajom i održati visoku svest o kojoj govorite?

Što bi rekli ljudi, svako vreme ima svoje breme. Izazova uvek ima na spoljašnjem planu, u životima svih nas. Problemi na koje nailazimo, iskustva – prijatna i neprijatna, služe da nešto iz njih naučimo. Ono što je bitno je da naučimo, jeste kako da prevashodno budemo okrenuti unutra, da budemo u dubokom jedinstvu sa našim unutrašnjim bićem, kako bi nas spoljašnji dogadjaji što manje mogli povrediti i sputati. Ako ispunimo svoj život mirom, ljubavlju, razumevanjem i radošću, onda će izazovi koji dolaze biti zanemarljivi u odnosu na blago koje imamo u svom životu i lakše ćemo se nositi sa svim životnim preprekama.

Šta biste preporučili čitaocima, kako da započnu svoje unutrašnje putovanje?

Toplo bih im preporučio da sve napore koje ulažu da nađu sreću van sebe, okrenu unutra. Da budu srećnu i zadovoljni sa onim što trenutno jesu i imaju, kao i da budu hrabri na putu samoprevazilaženja, gde će se truditi da stalno pomeraju svoje granice. Mogu praktikovati molitvu, meditaciju ili nešto treće što njima odgovara, a što vodi istom izvoru. Put samospoznaje i stalnog rada na sebi, predstavlja svojevrsni put ka savršenstvu. Ne možemo očekivati da će ovaj put biti lak, ali sa svakim novim korakom bićemo bliže sebi i Bogu.

Ne mogu da ne primetim vašu filantropsku prirodu i kosmpolitski duh. Pretpostavljam da ste dosta putovali i na taj način proširivali svoje vidike?

Smatram sebe blagoslovenim jer me je život odveo na skoro sve kontinente sveta. Posebno mi je drag Daleki Istok i Jugoistočna Azija. Proveo sam dosta vremena putujući i iskusio život u nekim od najvećih svetskih metropola. To mi je omogućilo upoznavanje sa različitim ljudima i kulturama. Otkrivanje novih, drugačijih načina života i razmišljanja, nesumnjivo je proširilo moje vidike. Ako je čovek otvorenog uma, za njega je putovanje iskustvo koje obogaćuje i oplemenjuje.

Znanje ovog sveta nije samo u jednom čoveku, u jednoj naciji.

Da li postoji još nešto u čemu pronalazite inspiraciju?

Muzika je moja velika ljubav i inspiracija. Tokom godina sam, iz te ljubavi, naučio da sviram nekoliko instrumenata. Naročito me inspiriše duhovna muzika, koja nam pomaže da lakše stupimo u kontakt sa svojom dušom. Član sam nekoliko muzičkih grupa koje sviraju duhovnu muziku. Možda je interesantno reći da sam sa grupom “Inspiration flames” gostovao na Exit festivalu u Novom Sadu, pre par godina. Inače, nastupamo širom sveta.

Koji su vaši dalji planovi?

Lamanš me i dalje privlači i inspiriše. Preplivavanje Lamanša sam nadogradio La Manš triatlonom, gde sam posle plivanja vozio biciklu 580km i trčao tri maratona. Moj idući cilj je preplivavanje La Manša u oba smera. Ideja je bila da to realizujem sledeće godine, ali se zbog pandemije, realizacija te ideje morala odložiti.

Pandemija Korona virusa je unela brojne promene u živote svih nas. Verujem da i pod ovim okolnostima, birate videti dobru stranu svega što nam se dešava?

Ovo je loše vreme za sve one (zdrave i nezdrave) navike za koje smo, sticajem okolnosti, uskraćeni, ali je ujedno i savršeno vreme da počnemo raditi stvari koje smo činili retko ili nikada, a to je pored ostalog – rad na sebi. Život lako možemo oplemeniti muzikom koja hrani dušu, umetnošću, molitvom, slušanjem i čitanjem pisanija svetih otaca i duhovnih učitelja sa svih strana sveta. Ukoliko smanjimo gledanje televizije, a više vremena posvetimo sportu i kvalitetnim sadržajima, život će nam vrlo brzo postati bezbrižniji i ispunjeniji.

Vi ste neko ko svojim primerom ima moć da inspiriše i motiviše druge ljude, da pokušaju nemoguće… da veruju u nemoguće. Složićete se da je najbitnije imati jasan cilj i nikada ne odustati od njega?

Tako je. Ono što sam postigao, neki ljudi smatraju nemogućim i nedostižnim, ali ne smemo zaboraviti da svaki put od 1000 milja počinje jednim korakom. Bitno je da naš cilj uvek bude taj da stalno uvećavamo sopstvene sposobnosti i da se uhvatimo u koštac sa svime što nas sputava na putu samoprevazilaženja.

Anita Pešić
Anita Pešić
ANITA PEŠIĆ, rođena je u Nišu 1987. godine. Po struci je vaspitačica – specijalista za dramsko vaspitanje. Radi u vrtiću i ponosni je član „Asocijacije najboljih nastavnika u bivšoj Jugoslaviji – ANN EX YU“. Bavi se pisanjem ljubavne i rodoljubive poezije, a pre svega poezije i proze za decu jer inspiraciju najčešće pronalazi u radu sa najmlađima. Do sada je objavila tri zbirke pesama za decu različitih uzrasta: „Boje duše moje“, „Bašte iz mašte“, „Let u svet“ i jedan dramski tekst za decu i mlade, pod nazivom „Sunčica i sedam čarobnica". Zastupljena je u brojnim medjunarodnim zbornicima poezije za decu i odrasle, a njene pesme prevedene su na engleski, romski, bugarski, makedonski, italijanski, španski, bengalski i nepalski jezik. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, u zemlji i regionu. Anita je predsednica Udruženja "Čuvari detinjstva" i organizatorka međunarodnih kreativnih konkursa za decu. U slobodno vreme, bavi se lutkarstvom, slikarstvom i novinarstvom. Prepoznatljiva je po unikatnim lutkama koje izrađuje na osnovu dečjih crteža i fotografija, otuda i njen nadimak „Lutkoljubica“.