Vrisnuo bih dok još imam snage
Da iz bola pouke izvučem
Da sve patnje upregnem k’o rage
I u vrisku do gola se svučem.
Vrisnuo bih – ali ko će čuti
U toj vrevi bezrazložnih reči
Zato ćutim – a znam gde su puti
Ovom jadu što se na me beči.
Taj vrisak će ostati u meni
Da u duši tišinom odzvanja
U talasu čežnje što se peni
I u nadi neveštoj da sanja.
I sve tako izbledeće slike
Ispred praga na otarku snova
Ili, možda, žudnje prevelike
U mislima samo razbacana slova.
