Klara Rusan, ili Klarxy za probrano društvo, je umetnica čiji „Where Do People Go After They Die?“ grafički roman treba nabaviti, ili odmah ili sad. I premda je isti prenet u celosti ovde, ne bi valjalo zanemariti ni njene druge radove, prepune jako inovativnog kadrovskog pripovedanja gde izraz „poigravanje sa formom“ ne deluje izlizano. Meni je trebalo par ilustracija da postanem fan, videću koliko dugo vi možete da izdržite a da vam se Klarxy ne umili.
(Impression, magazine levant: Prvi broj časopisa „Strip-Prefiks“; objavljeno na portalu Strip Blog 29. juna 2021. godine)
„Hvala na podršciiii! Knjiga je pisana prije 5 godina, očekuj da nije nešto što bi danas pisala – i kako bi pisala.“
„Polako. Presudiću kad pročitam.“
Ta razmena se odvila u septembru prošle godine, za vreme OHOHO! Festivala u Zagrebu. Preciznije, odvijala se putem Messengera, pošto Klara nije mogla da dođe zarad obaveza na drugom kraju Hrvatske. Pritom, nešto nam je sporadičniji bio razgovor putem ove platforme; „Pardon, ja ovaj Facebook ne fermam ni kad treba“, veli ona, naglašavajući time da ću je na istom ređe naći.
Sreća, pa sam je našao na Instagramu.
Upravo tamo ljudi danas mogu da vide obrise njenih novih radova, radova koji u detalj (u m n o g o d e t a l j a) pokazuju kako izgleda razmišljanje jedne osobe koja ima ADHD. Rusan je bila i te kako zauzeta ove godine, a po svemu sudeći, obaveze će se pakovati i naredne kreativne sezone. Sva sreća, pa sam tokom bitisanja u Zagrebu, kao što se dali primetiti iz citata, nabavio njen minuli rad o kome sam, sa ne malo entuzijazma, pisao u prikazu prvog broja časopisa „Strip Prefiks“.
Oštroumni će spaziti da nisam dugački strip „Where Do People Go After They Die?“ u tom prikazu nazvao meni omiljenim iz tog časopisa, što je tačno. Ali je isto tačno da mi se Rusan, tj. Klarxy, izuzetno omilila kao autorka nakon pregleda njenih radova, a kasnije i kao osoba tokom naše prepiske. Štaviše, toliko mi je njen opus zapao za oko da sam se obavezao da nabavim prvu štampanu varijantu njenog stripa – koji je koštao pozamašno i koga je bilo u limitiranim količinama. Naravno, Klarxy me je odvraćala od te odluke, naglašavajući da će druga, pristupačnija i komercijalno prijemčivija verzija albuma biti štampana uskoro i da se na istu usredsredim.
Taj trenutak je došao. Ali opet par digresija.
Naime, „Where Do People Go After They Die?“ je jako veliki projekat, čak i u svojoj štampanoj formi. A pritom je reč o autorskom stripu sa vrlo jasnim, vrlo nekomecijalno lukrativnim stilom (drugim rečima, stil Klare Rusan je više za publiku koja, recimo, čita Roberta Kramba ili „Komikaze“ nego za ljubitelje „Marvela“, „DC-ja“ ili frankobelgijskih albuma). Samim tim, publika za isti će biti probrana – jednostavno, stil Rusanove neće svima leći. Ali, primera radi, moj poznanik i jako veliki kolekcionar stripa, Vlada Topolovački, je – uz „Školu hodanja“, fanzin pod kouredništvom Irene Jukić Pranjić (hvala još jednom na prelepom poklonu, Irena!) – pohvalio rad Rusanove kao neverovatan. „Ni ne znaš koliko si mi oči otvorio ovim izdanjima“, naglasio je ovaj vrsni stripoljubac. Ako se ne varam (a zasigurno će me Vlada ispraviti uživo ako grešim), konkretno mi je za strip Klarxy rekao da je posebno pazio kako ga otvara da ga ne ošteti, jer mu se činio izuzetno vrednim.
Ne greši. „Where Do People Go After They Die?“ i jeste vredan strip, bez obzira na to što je sama autorka rekla da je od tada pa do danas promenila pristup u pisanju i da ga verovatno ne bi takvog pisala danas.
Dakle, šta je premisa ovog pozamašnog albuma, za čije je izdavanje odgovoran „Rusanov ured“ (da, umetnička crta Klarxy se i te kako prenela s kolena na koleno) i koji je izašao na engleskom? Pa, naslov vam sve govori. U ovom projektu, Rusan daje jedan od mogućih odgovora na pitanje sa kojim se apsolutno svi kosimo – i to radi na jedan unikatan način, u svakom smislu te reči.
Posmatrajmo tu unikatnost sa tri različite strane:
- Idejne
- Pripovedačke
- Filozofske.
Prvo ispitajmo samu ideju vodilju Klare Rusan. Naime, u njenom svetu, osobe koje umru (ono, klasična smrt za koju svi znamo), zapravo ne umru „skroz“ (i da, ovde mi pada na pamet poznata scena iz filma „Princess Bride“, ali o tom potom) već ispod zemlje dobijaju novi „život“. Unutar tog Podzemlja, mogu da se kreću po svetu dokle god požele, da ispituju različite kutke ovog enormnog zdanja, da upoznaju ljude koji su umrli pre njih, i da na neki način nastave sa aktivnostima koje su praktikovali „gore“ (svakodnevnih aktivnosti; i ne, nije me žao za ove intruzivne zagrade – ovo radim ipak u duhu Klarxy, i smatram da svaki poštovalac njene umetnosti može da zavoli ovakve digresije).
OK, kažem da dobijaju novi život, ali ljudi koji umru u svetu Klarxy zapravo gube mnogo čega – u Podzemlju nemaju potrebu da jedu, piju, izlučuju materije, spavaju, da se kupaju, da se zapošljavaju, da troše novac, rade posao, itd. U principu, nemaju ama baš nikakvu obavezu – ni telesnu, ni psihičku, ni moralnu. Ama baš nikakvu. A pošto su već umrli, ne mogu da umru opet, jer povrede nisu moguće ovde, niti ima bolesti, niti boljki. Teoretski je moguće da osoba u Podzemlju „živi“ zauvek ako poželi.
To, dakako, nije tačno, jer postoji način da se opet „umre“ u Klarxy-nom Podzemlju. Naime, širom ovog sveta su rasprostranjene rupe, poput bunara, u koje možete uskočiti nakon što vam dosadi život u Podzemlju; nakon uskakanja, prestajete da postojite. Tu vam se gubi apsolutno svaki trag, kao da nikada niste bili među živima, a ni među živomrtvima. Drugim rečima, Rusan na kreativan način spaja i koncept života posle smrti i koncept apsolutne smrti, uvezuje teološko i biološko. I to radi na način koji je čitaocu prijemčiv i pripovedački zanimljiv.
E sad, kad smo kod pripovedanja, dotaknimo se druge od tri pomenute strane posmatranja unikatnosti Klarxy-nog vođenja priče. Naime, njen strip, bilo kao enormna mapa, bilo kao štampano delo, se ne čita klasično po kadrovima. Umesto toga, onako kako pratite likove, tako se kreće sve u stripu – čak i raspored filaktera! Da, nekada ćete morati, potpuno kontraintuitivno (ali, bizarno, i jako intuitivno) da neke dijaloge čitate počev od najnižeg balončića ka najvišem. Nekad ćete morati da ih čitate ukrug, u smeru kazaljke na satu. Nekad će oni meandrirati, u zavisnosti od kretanja likova. A kako je u pitanju naracija koja na neki način imitira više film nego strip, umesto da imate zasebne kadrove za dijaloge, videćete neretko iste likove u sklopu jedne sekvence, ali u različitim vremenskim razdobljima. Drugim rečima, puštate oči da vas vode i sami shvatate kako priča teče, bez da vam graničnici jasno kažu „u ovom kadru ovaj lik priča, a u sledećem njegova sagovornica“.
Manifestovanje side-priča, iliti intruzivnih elemenata, je specijalnost Rusanove i ovoj priči dodaje mitos. Naime, u svakom od „bubrega“, kako ih Rusan afektivno naziva, vidimo ljude koji se druže i komuniciraju, aluzija na živi svet koji diše i koji je aktivan. Neki od tih „bubrega“ su zapravo mini-table stripa koje, najčešće u formi flešbeka/sećanja, govore o tome šta se nekim od osoba desilo za života, ili pokrivaju neki sociofilozofski koncept. Povremeno ta sećanja budu bitna po priču (na pamet mi pada cela epopeja o preminuloj osobi koja je imala džepni nož u odelu) a nekad samo budu zabavni mali izleti u građenje sveta (recimo, par delova gde prisutni igraju žmurke ili vode grupne terapijske sesije). Sećanja i sastranične priče su najčešće predstavljene u boji, za razliku od crno-bele predstave aktivnog života u Podzemlju.
Naravno, tu treba ponovo apostrofirati crtački stil Klare Rusan. Ponavljam – neće se svakome dopasti. Očito je stilizovan sa mnogo uprošćavanja ljudskih figura i aberacija u anatomiji. Ali ono čega nema u kompleksnosti izraza, Rusan nadoknađuje enormnom količinom detalja. Gotovo svaki milimetar stripa je ispunjen crtama, linijma i crtežima. Rusan je, bez preterivanja, dala svoj maksimum da Podzemlje obogati sa toliko varijeteta da prosto glava zaboli na samu pomisao. Taj nivo truda odavno nisam video u balkanskom stripu, i što se mene tiče, „Where Do People Go After They Die?“ treba da se uvrsti u delo od međunarodnog značaja i da se proučava na fakultetima. A ovakve izjave ne donosim olako.
Dolazimo tu i do treće, filozofske crte ovog dela. Rusan ovim delom naglašava jednu karakteristiku smrti koja se, na neki način, i ističe i ne ističe kod drugih umetnika koji se uhvate u koštac sa ovom temom – smrt kao svakodnevnica. Među pričama koje se provlače u „bubrezima“ saznajemo da svi ljudi, od vladara do paora, od osoba sa psihološkim problemima do fizički zdravih i čilih ljudi, svi završavaju na istom mestu. Pritom, i pored potencijalnih nereda koji se odvijaju, vidimo da se u gotovo svakom kutku Podzemlja život odvija „kao po starom“. Za ove ljude, smrt – čak i permanentna smrt skakanjem u rupu – je prosto deo onoga što se dešava. Samim tim, dok neki likovi lamentiraju svoje trenutno stanje, u „bubregu“ odmah pored vidimo neki živi performans, dok u sledećem vidimo mladi par tik pred upražnjavanje seksa, a u zgradi do njih narod koji melanholično gleda kroz prozor ili radi jutarnje vežbe. Ovo je normalizovanje smrti, i to putem fantastičnog sveta gde čak ni ta ista smrt nije konačni ishod. I premda ne mogu da tvrdim da je to bio jedan od ciljeva Klare Rusan dok je radila na ovom projektu, svakako je to bio jedan od ishoda završenog dela. I ta crta, kombinovana sa enormnim brojem detalja u crtežu i razrađene ideje koja funkcioniše kao koncept, jesu elementi koji strip Klarxy čine modernim remek delom.
Nemam više šta da dodam. „Where Do People Go After They Die?“ predstavlja sav potencijal koji moderni hrvatski strip autori imaju, i ne mogu a da ga ne preporučim svima. Dakako je težak za čitanje na prvu ruku, pogotovo zbog bogatstva detalja, ali je konačni utisak neopisiv. Rusan je trenutno aktivna sa drugim projektima slične grandioznosti, i preporuka stoji da ih overite, ali nećete pogrešiti ni ako samo ostanete na ovom stripu – vredi svaku paru, vredi svaki minut, i naposletku, jednostavno vredi.
