Stiglo me je sve ono
što sam mislila da neće nikada
i da je prošlo.
Prevarila sam se
i zaboravila da se to „nikad“
uvijek desi…
Znaš,
ponekad se osjetim
kao ptiče slomljenih krila…
Samo ponekad,
ali se ubrzo vratim u stvarnost
i stanem na noge.
Jaka sam – kažem sebi,
a znam da nisam bogznakakav junak…
Da će mi doći one večeri
u kojima ću moliti
da mi dođeš u snove…
Da se ispričamo kao nekad
i da mi daš savjete…
Slagaću ako ti kažem
da je sve u najboljem redu…
Al’ koga briga…
Gurnuću probleme
i sve svoje dileme pod tepih
i biću mirna,
dok ne isplivaju na površinu.
Ponovo…
Sve ono što sam mislila
da sam odavno zakopala
izgleda da oživljava poput feniksa,
a ja ne mogu ništa da uradim.
Bježim, ali me sustiže.
Krijem se, ali me pronalazi.
Počnem da zaboravljam, pojavi se uspomena…
I zato mi daj savjet.
Reci kako da idem dalje
kroz ovu nedođiju od života…
Daj mi neki znak
da će sve biti kako treba…
Ti me i bez razgovora i riječi
i slušaš i čuješ.
Umorna sam ti, stari moj…
