Sanjam sa očima sašivenim od sna,
gde paučinaste šake klize u mrak,
i žednim usnama nedorečenog dna,
otrov pun krvi ispijam jak.
I sopstveni me snovi prestižu u nizu,
osmeha kosturskog i modrog vrata,
gde bolno od požude snoviđenja grizu,
oštri zubi prognanog vampirskoga jata.
Njih, što sjajni mesec oživljava u noći,
prepun mrtvačke rime neoglašenih zvona,
sa umom drevnim vilinske moći,
raspuštenih kika i očima ikona.
Ta krvožedna čeda božje greške,
k`o prepolovljene senke stupaju u tamu,
lišenu svih oseta, i pokreta mimike teške,
raspadnutih šaka, neosetljivih na dramu.
Oni igraju u snu, izjedenom od tmine,
na pozornici truloj svih iskeženih lica,
i iskrivljenih izraza, ulepljenih od sline,
pevaju neme note, prepuni kužnih klica.
Ja sanjam, tužne pesme beskraja,
i crne šišmiše vilinskih špilja,
sve noći prepune i prazne očaja,
kroz večnost krvopija, gde nestaje zbilja.
