Nikada ti nisam rekla
odakle sam,
ni zašto smo se obreli
u radosnom plodu
tražeći poreklo
o postanju.
Nikada ti nisam rekla
da su se prsti moji
u beskraj zapleli.
Da su dvoboji
srca i uma
stigli do maksimuma
u ranjavanju.
Ožiljak mraznih voda
sa Zemlje
grebe obraze sloboda
koje gospodare mnome
i ne daju da satovi
zagovaraju vreme,
već da se vode ratovi
za večnost.
Nikada ti nisam govorila
o prostorima gde
praskozorje provocira dan.
Gde je uzdah
jednakovredan
bio on tama, svetlost ili biće
sopstvene protivrečnosti.
Ni kad oni što žive u neskladu
sa prirodom
uzmu čekiće,
svet se u komade rastura.
Takvi su pregazili zvezde.
Nisam ti govorila
za osećanja što se gnezde
u maglovite oči.
A za to svedoči
Uran
što sa sobom nosi
okov savršenstva.
On me je učio
da krenem suprotno
od mase.
Poručio je
da promene svoj smer rotacije
onima koji umeju razumeti
njegov put blaženstva.
Možda, ako budeš dospeo
do Neptuna,
gde mrak plete odaje
zatvorenicima sebičnosti,
možda ćeš saznati
da mnogo više daje
postojanje
do običnog disanja u telu.
Možda ćeš tražiti natrag
dospelu
krv u tvrdoglavom oblaku,
neznajući da postoje
mnogo jači ljudi
koji se za dlaku
nisu spasili.
Nikada ti nisam rekla
da me je rodila Venera
i da prozračna krila
nisam ostavila.
Možda sam samo prikrila
svoje natopljeno perje
u zabranjenom izvoru.
Možda sam za sobom ostavila
u čvoru
vezana sećanja na tebe
pre nego što su mi srce ugasili.
Nisam ti rekla
Da nebo krojim
po vlastitoj želji,
dok šavovi na Zemlji pucaju
kao obećanje nevernoga
da voli.
Čak i kad smo goli
tumarali po verovanju,
saplićući se o javu,
nisam ti rekla ni kad
u ritmu vida zasvetlucaju
naših zenica sumnje,
a ja se prividne ljubavi
bojim.
Nisam ti rekla
dok si jurio senke,
da je jedna reč dovoljna
za kraj sveta.
I da će u steni nići cvet
ako kreneš u taj beskraj
sa mnom.
Nikada ti nisam rekla
odakle sam,
ni o svom poretku tamnom
i za to
oprosti
što u nekom sazvežđu
postojim.
