Sipa mio Mesec mladošću i snagom.
U moru vresa, ko klasje kad dozre,
sedefne svetiljke drevnim krčagom,
na usnulu zemlju čiji um prozre
duša nebesa. Zar on uvek tako
peva junački klasju koje zre
dok ga ne satru? Čini mi se jako
da svetluca život u vitom telu,
da su koren i plod podjednako
utkani u vatru. Na čelu
svetlijem od svakog sunčanog dana
gmiže i puzi misao što belu
dragost moli da bude odana
nit koja koren diže u cvatu azaleje.
Meseče, hoće li mi ovih dana
doći svitac koji sreću seje?
