Na koži nosila je
hladnoću
i zamrznuti dodir
proleća.
I ne znam zašto sam
poverovao u sada
nepostojeća
pravila o kočenju vode,
a znao sam
da nju dovode
plamenovi
sa vetrom u kosi
i da nije slučajno
utihnula vatra
kojoj led prkosi
kada se nasmeje.
I taj bi se glas
previjao na nedra,
gde buktaše sunce.
Leto je trajalo.
A prste moje
kao begunce
uhvati u mrežu netaknute
lepote.
I nepomični
poslužili su za maskote
njene požude.
Ni leto na tim grudima
nije opstalo.
I dalje blude očne jabučice
koje bi strašću da probude
krv u telu.
A bila je nenodirljiva.
I ničija.
Ogledalo u njenoj zenici
pokaza mi sliku
čija je svaka bora
ukazivala na jednog
doskora
umornog
čoveka.
