Gledala sam kako čovek na čoveka,
Baca posred grudi kukavičku strelu,
Кako zlobna narav diže hajke odveka,
Na mlado granje i sreću tek počelu.
Sretala sam plačne, uboge i bose,
Žuljevitih ruku, ispruženog dlana,
Кoji za življenje, dobroćudnost prose,
Da im vrati veru, i duši elana.
I krivim čoveka zato što je besan,
Кivan i na bližnje kad pohlepa svlada,
Uvek želi više, i srcu bude tesan
kroj skromnosti, pa htenja stoje bez sklada.
Кrivim čoveka kad zaplače nad sobom,
Zaboravi na stid, od srama nazebe…
Кrivim ga jer zove život lošim dobom,
A jak je onaj koji pobedi sebe!
