Prekrštene nogavice zaklanjaju pod.
U gostima svi mirno sede kolikogod
očekivali posluženje:
Slatko i voda.
Ne mogu ti oprostiti izjavu
da bez povoda
ovde gubimo vreme.
Činija sa bombonama na stolu.
Bez ikakve pripreme
uzimaš prvu.
Nepoznate su ti.
Biraš onu najlepšu, na izgled.
Ukus izlazi iz anonimnosti.
Gorčina u oku.
Pokušavaš da zaustaviš
pritoku
nezadovoljstva
tvojoj površnosti.
Umesto priče,
citate Meše Selimovića
prosipaš ukućanima
u krilo.
Sve činiš kako bi se natkrilo
nezadovoljstvo.
Ne crveniš.
Uzimaš drugu.
Kiselost ti nabira usne.
Vrtiš se u svom krugu
bezvrednosti.
Tražiš idealnu.
Uzimaš treću, četvrtu, petu…
Zlatni, svetlucavi, šaren…
Omoti ti oduzimaju dah,
dok ti ne primećuješ
da te odaju.
Konačno dodah:
„vreme je da krenemo“
Popio si čašu vode,
iz cuga.
Izvadio omote iz džepa,
bacio u kantu
koja ti se ruga
jer si naseo
na eksperiment.
Hrabra je ta bombona.
jedina koja nije bila na nišanu
očima tvojim,
vredela je.
Dobrog ukusa i kvaliteta.
Na kraju,
ne znam da l’ sam te ubila
il oživela
dok vene mozga aplaudiraju
saznanju ko si.
