On ima deset godina.
Svakog leta i svakog vikenda je tu kod nas u selu, iako je iz obližnjeg grada. Kaže da ne voli grad jer tamo ima puno ludaka. Roditelji su mu razvedeni, retko se čuje sa njima, i mnogo voli da je tu kod babe i dede.
Međutim, on je svuda sem kod babe i dede. Po ceo bogovetni dan je u komšiluku, ide iz jednog dvorišta u drugo, ostaje neko vreme, pa nastavlja dalje.
I svi ga vole i svi mu se raduju.
Negde doručkuje, negde ruča, negde zakači kolač, negde sok.
Ako u selu neko pravi žurku, tu je glavni. Uveseljava goste i ostaje poslednji. Momci mu se obraćaju sa „gde si, druže“, a devojke ga miluju po kosi i svoje tajne pričaju jedna drugoj pred njim. On sve sluša, samo se smeška, razume i nema šanse da oda, niti se ko toga plaši. Ostaje uvek do kraja događaja. A kad se završi sve i svi krenu kućama, uvek će se naći neko ko će ga ispratiti.
Tako sam nedavno i ja imala tu čast da ga u pola četri ujutru pratim do kapije. Držao me čvrsto za ruku i onda utrčao u dvorište.
Nekoliko dana nakon toga, došao je kod nas. Pričali smo, smejali se, zadirkivali ga, on nam je vešto vraćao, mi se time oduševljavali. A onda smo u jednom momentu postali svesni da je on ceo dan kod nas, da ga niko od njegovih kod kojih je na boravku nije tražio, nije pitao za njega, a sprema se oluja, ponoć se bliži.
Iznenada je ustao i rekao: – Ja moram kući, ajde ćao!
– Je l možeš sam?- pitala sam.
– Da, da, mogu sam, ne plašim se.
– Ma, poći ću ja sa tobom, taman da se malo prošetam.
Uzela sam ga za ruku i ćutke smo krenuli. Mrak je. Seoska ulična svetla nisu radila. Postalo je hladno. Grmelo je u daljini. Čuli su se zrikavci. Izašli smo na mračnu ulicu. Stegao je moju ruku i rekao zvonkim, veselim glasićem:
– Hvala ti, Sandra, što me pratiš. Strah me je od ove krivine.
– Zašto?
– Zato što… A, ako ti kažem, hoćeš i ti da se plašiš posle?
– Paa, ne znam, možda.
– Neka, neću da ti kažem, uplašićeš se i ti, pa kako ćeš posle sama da se vratiš? Sutra ću da ti kažem, može?
– Može.
U tom smo već stigli do njegove kapije, pustio je moju ruku, pretrčao ulicu i uleteo u dvorište. Veselo mi je dobacio:
– Ušao sam, ćaoooo!
– Ćaoo!
Prošla me je neka jeza, potrčala sam i ja, naišla su neka kola i usporila pored mene. Potrčala sam brže i zadihana ušla u svoje dvorište.
Sutradan sam morala otputovati zbog obaveza. Nisam saznala od čega se to plaši i kakvog je saznanja želeo da me sačuva.
On ima deset godina.
I ne voli grad, jer tamo ima puno ludaka.
