Moja poznanica i koleginica, psiholog, na društvenim mrežama često objavljuje razne lepe tekstove. Teme kojima se ona bavi su ljubav, radost života i slično. Njeni tekstovi gotovo nikada nisu ljutiti, i to je ideal kome ona teži, da bude tolerantna, da razume, da oprašta i da bude vesela. Ali desi se da povremeno napiše nešto što je u njoj probudilo ljutnju, ili odgovori zajedljivo nekom čitaocu koji je vređa, ili napiše nešto neiskontrolisano, možda pomalo cinično.
Zanimljiva stvar se desi nakon toga. Neki ljudi počnu da je optužuju u komentarima kako je sve vreme zapravo bila lažnjak, da se samo pretvara da veruje u to što piše. Kažu joj da su se baš razočarali u nju.
Čini se kao da im je lakše da veruju da je sve vreme fejk, nego da ona stvarno veruje u to što piše i da se trudi da se tom idealu približi. A nije od onih koji sole pamet i kažu između redova da su bolji od drugih, bar meni se čini da nije.
Ljudi te zapravo optužuju da nisi ništa bolja od njih, da si ista kao i svi drugi. I da su zato razočarani što si ih izneverila, ili pak ljuti što si pokušavala da ih obmaneš. A ti zapravo nisi ni tvrdila da si bolja. Samo si pričala o idealima kojima težiš i kojima se svaki dan trudiš da se približiš. I, pošto se toliko trudiš, i približila si im se više od mnogih ljudi. Ali to su tvoji ideali i ti ih nikome ne namećeš. Drugi ljudi imaju druge ideale, vole i vrednuju neke druge vrline kojima su oni mnogo bliži nego ti. Tim vrlinama u kojima su oni visoko, ti možda nisi ni blizu. I ničim ih ne sprečavaš da o tome pišu, da pričaju o tim svojim idealima. Ti samo pokušavaš najbolje što možeš. I nikome nisi dužna da budeš hodajući motivacioni poster, uvek srećna i vesela, nikad tužna i obeshrabrena. Nisi dužna nikome da budeš neko na koga uvek mogu da se oslone, ko će da im govori da će na kraju sve da bude dobro.
Hrabrost je pokazati ljudskost. A većina psihologa želi da bude obožavana. Pa zato većina ne govori ništa ako znaju da to nije popularno mišljenje. Ako nisu sigurni da će u prostoriji ili na društvenoj mreži biti bar nekoliko ljudi koji će stati na njihovu stranu, oni neće ništa kazati. Možda će samo promumlati sebi u bradu da se sa nekim govornikom ne slažu, onako da čuje par njih koji sede pored, da ispipaju teritoriju, ali neće preuzeti odgovornost za svoj stav i reći ga naglas, upućeno zaista nekome jasno i glasno.
Ja se smrznem kad mi neko kaže da obožava mene i moje tekstove ako osetim da stvarno misli ono što ta reč znači. Obožavanje uvek prelazi u veliko razočaranje ako ne uspeš da ga održiš. A obožavanje ćeš uspeti da održiš samo ako se kriješ iza dobro iskontrolisanog izloga koji pokazuješ javnosti. Ako to ne radiš, ljudi će biti razočarani kad tad. Kad tad ćeš reći nešto što će nekoga uvrediti ili ćeš reći nešto trapavo, što će pokazati da imaš rupe u znanju ili rupe u empatiji. Ali ti tu ne možeš ništa. Ljudi se zaljubljuju u tebe, stavljaju te na pijedestal i onda razočaravaju, a da ti ni prstom ne mrdneš. Dovoljno je samo da se ne kriješ iza maske.
