Serijal „Detektiv Lakonogić“ je imao interesantnu istoriju koja zahvata nekolicinu časopisa, u rasponu od nekoliko godina. I premda punopravno može da se nazove serijalom, imao je dovoljno „malo“ tabli da bude sakupljen u jedan mekokoričeni album 2013. godine, pod izdavačkom palicom tada još uvek aktivnog „Rosencrantz-a“. Autor stripa, Nikola Maslovara, je i pre i posle dotičnog serijala nalazio uspeha u stripu, a među najskorijim od dotičnih uspeha jeste zvanje „Viteza od duha i humora“ na relativno novoosnovanom beogradskom festivalu „Gašin sabor“. Da, nagrada zvuči pomalo šuplje i beskorisno, no to ne menja neosporivu činjenicu da je Masli, kako mu nadimak glasi, zaslužuje svoje počasno mesto među srpskim strip autorima poznog 20. veka. Istim mislima se vodio i Predrag Đurić, jedan od čeonih ljudi iza „Rosencrantz-a“, kada je pre skoro deceniju rešio da njegov serijal o simpatičnom crkonosom detektivu ovekoveči jednim integralnim izdanjem.
Unutar integrala, sa podnaslovom „Operacija papagaj“, se nalaze sve do sada izašle epizode detektiva Lakonogića. Redom, one su:
- Operacija papagaj
- Veliko čišćenje
- Profesorov izum
- Bumerang
- Lažni sneško
- Igre na snegu
- Lovokradice
- Produhovljena priča
- Čuvaj lijo rep
- Cepanica.
Po crtežu, imenu likova, avanturama u koje upadaju, i generalnog tona serijala, komotno se može reći bez trunke sumnje da je Masli bio inspirisan frankobelgijskim geg-stripom. Ono što je ključno i što Maslija izdvaja kao prilično organizovanog i prisebnog autora jeste činjenica da se serijal može svesti pod jednu jednostavnu ideju-vodilju, a koja otprilike glasi ovako: humorističke detektivske avanture gde se glavni lik vrlo malo pojavljuje i koji prelako rešava zločine jer mu se maltene sami nameću. To je to. To je cela filozofija „Detektiva Lakonogića“, i niti jednog trenutka se ne dešava da se dotična premisa prekrši. Mnogi scenaristi (poput mijazme koja piše ovaj tekst) pa i mnogi kompletni autori neretko imaju problem sa jasnim postavljanjem serijala. Neretko se desi da imaju super ideju ali da dosta lutaju u početku sa pričom dok im se ne iskristališe šta žele. Na sreću, to je jedno polje gde su urednici časopisa i izdavačkih kuća i te kako korisni (da se ne lažemo, neretko urednici umeju i da žestoko useru serijale, ali naposletku, to je sve deo posla). Kvalitetan urednik će prepoznati gde autor koči i na šta treba da se usredsredi.
No, kod Maslija to nije bilo potrebno, barem ne sa njegovim crnokosim rešavaocem zločina. Već u startu je oformirao serijal, sa sve glavnim i sporednim likovima, negativcima, mestom radnje, pa čak i solidnim kontinuitetom. To se odražava i putem časopisa gde je „Lakonogić“ objavljivan i putem integralnog izdanja pod Đurićevom izdavačkom kućom. „Lakonogić“ komotno može da se čita na tri različita načina:
- U kontinuitetu iz broja u broj, epizode lepo teku i ne remeti se duh serijala svakim narednim brojem
- Objavljene van redosleda u drugim časopisima, epizode funkcionišu same za sebe kao individualne priče bez predznanja prethodnih epizoda
- U vidu integralnog albuma sasvim prirodno teku kao jedna velika, planirana priča od 72 table.
To je nivo veštine kakav samo izuzetni majstori svog zanata umeju, te nije ni čudo što se Masli i danas kotira u samom vrhu srpskog humorističkog stripa.
Ali, kao što je slučaj sa svim delima, ni ovo nije savršeno. Primera radi, nekim likovima se menjaju imena u toku serijala (Ruža, Lakonogićeva devojka, postaje Zlatka), a jedna epizoda, „Čuvaj lijo rep“, ispada iz kontinuiteta iz prostog razloga što se očigledno dešava na leto ili jesen, a prethodnih par epizoda (i jedna potom) se sve dešavaju zimi. Promena imena se može svakako svesti pod to da je Masli jednostavno smeo s uma kako je Ružu/Zlatku prvo nazvao. Naposletku, slično se desilo i Miši Mijatoviću dok je radio „Lijanka“ za „Neven“. Ovo za promenu godišnjeg doba i očito remećenje odnosa prostor/vreme je već teže objasniti, mada bih najadekvatnija pretpostavka bila ta da je Masliju prosto za radnju bila potrebna seoska idila u punom jeku umesto snegovitih brda i poljana. No, to već ostavljam za druge da spekulišu. Naglasiću da ovi ispadi ni na koji način ne umanjuju značaj serijala, kao ni kvalitet humora, pripovedanja, niti crteža.
Naravno, Masli nije poznat samo po Lakonogiću i njegovim kompanjonima. Stvorio je on finu plejadu likova koja je takođe zrela za svoje integrale. I da upotpunim het-trik sa nabrajanjem u ovom tekstu, evo solidnog spiska dotičnih likova i serijala:
- Mrka
- Marko Kraljević
- Fijuksi
- Barba Plima (premda ne originalni autor)
- Vitez Slaviša
- Tupavzan
- Homoquovadis
- Debli Krkojet (jedan od mojih ličnih favorita)
- Ungl Gungl
- Zlatko
- Plavuša
- Kvadratko
- Darko
- Đole i Bole.
E sad, valjalo bi pomenuti i još jedan kuriozitet koji uključuje Mikija Mausa i jednu našu narodnu priču. Ali to namerno ostavljam nepomenuto. Imam i svoje razloge (mig, mig, drm, drm).
Dakle, Maslovarin opus je pozamašan, ima materijala za još integrala, ali ima i, ako je verovati samom autoru, prostora za neke novitete. U intervjuu koji je Đurić vodio sa Maslijem (pre sad već mnogo godina), autor „Detektiva Lakonogića“ je pomenuo da radi na nekim novim tablama Marka Kraljevića. Za ljubitelje karikaturalnog stripa, ovo je i te kako lepa novost, ali s obzirom na starost intervjua i na nepojavljivanje ikakvog integrala „Marka Kraljevića“, cenim da do ove revitalizacije Maslijevih dela prosto neće doći. Ali nada umire poslednja, a čak i ako ne dobijemo druge integrale Maslijevih stripova, uvek nam je „Detektiv Lakonogić“ na raspolaganju za prelistavanje i par doza zdravog smeha.
