Манифестација „Миленини извори” у Добрачи посвећена великим песницима академика Матију Бећковића је инспирисала, па је публици одрецитовао десет својих песама. Иако је био активан скоро сат времена, после напорног пута из Београда, задовољан пријемом публике са великим задовољством је ћаскао о поетској манифестацији, песницима Шумадије и, наравно, о изложби на којој је главни јунак.
Какве утиске ћете понети са „Милениних извора”?
- Не може лепше бити него што је било данас у Добрачи. Нисмо замутили воду, данас смо избистрили Миленине изворе! Милена је поникла у огрлици гружанских песника сељака окупљених испод крила Драгише Витошевића. Сећам се свих тих песника који су били познати као „песници сељаци”. Тај атрибут је био непотребан, „ил’ си песник или ниси”, он је био ту више због географије. Неколицина песника се прославило и остало у историји српске поезије, као што је Добрица Ерић, Србољуб Митић…
Знам Милену откако се појавила у српској поезији као велика звезда и хероина. Милена је песник из села, али није била сељанка, разликовала се од других песника. Oна је аутентичан песнички глас. Није случајно што су се сетили да овде у Добрачи направе „Миленине изворе”, као песничку манифестацију. И није случајно што су данас сви ови људи дошли из ових околних шумарака да слушају поезију и да гледају изложбу Бранка Белића, којој не би било мане да се налази у било ком културном центру. Све то је толико важно, зато што се догађа у срцу Шумадије у Гружи. У то срце загледана је цела наша нација. Када гружанско срце умире – умире нација, када оно живи и наша нација живи.
Дошли сте из Добрачине улице у Добрачу?
- Ја сам први пут овде! Станујем у поткровљу на Дорћолу. Добрачина улица сече се Скендер беговом и на том крсту је зграда где ја станујем. Два улаза даље живи моја ћерка.
Атмосфера Вашег поткровља пренета је у Шумадију, три деценије били сте у објективу Бранка Белића?
- Данас као да их први пут гледам. Толико је све раскошно на овим фотографијама, да ја не могу да верујем да живим у тој раскоши. Фотографије преносе мој сан o мом пребивалишту. Скоро да не могу да препознам моје поткровље. Тако романтично је мајстор фотографије Бранко Белић из разних перспектива осликао мене у мом животном кутку. Он је неуморан. Он се не одваја од свог оружја. Он држи свој алат чист и оштар и не пропушта ни једну ситуацију, а да не мисли о свом послу и да ме не овековечи. Ево, испред нас је читава моја биографија, коју ја сам не бих знао да ме Бранко није сликао. Ту су и слике мојих пријатеља Петра Лубарде, Бате Михајловића, Милића од Мачве, Миће Поповића, Ратка Вулановића… које су ми поклањали.
Носите качкет Шерлока Холмса?
- Качкет је био синоним комунистичке једнопартијске државе, имао је обод напред. Откако је уведен вишепартијски систем, ја сам додао још један обод позади. Тако сам о бележио крај качкета и почетак парламентарне демократије. Али, један мој пријатељ када ме је видео с леђа, закључио је -„Матија је полудео”. Мислио је да носим качет наопако, као што то сада носе млади људи. Много се обрадовао када ме је сустигао и видео да мој качкет има обод и напред.
У младости сте се дружили са Крагујевчанима?
- Имао сам другове из Крагујевца на студијама. Цела „штрафта” била је подељена на амбасаде разних градова. Крагујевчани су били негде код хотела „Балкан”, Ваљевци код Академије наука, тачније прекопута посластичарнице „Меџед”… Сваку ноћ предвече излазећи у шетњу на штрафту пролазили смо кроз Крагујевац, Ваљево, Краљево. На тим ћошковима смо знали ко је допутовао, отпутовао, добио пакет, положио испит или пао испит. Тада су се у музици појавили Крагујевчани „Седам младих”, дивни момци све лепши од лепшег, поред младих Београђана Ђорђа Марјановића и Микија Јевремовића.
Да ли су друштвене мреже нешто промениле код писаца и песника?
- Данас је потпуно промењено у односу шта је досад било. Сваки чобанин на Старој планини има субкултуру у џепу, ако има мобилни телефон. Може да чува овце, студира у Лондону, ради у Њујорку, слуша директан пренос Берлинске филхармоније. То што зовемо друштвене мреже појавиле су се у мојим познијим годинама. Видим како су се људи докопали тог оружја и боре се против медијског мрака. Свако узима реч да то контролише. Са друге стране, потцењује се народ! Он то све не види! Можете му се обраћати кад год неком падне на памет и да му причате као да се ради о неком свету ретардираних. Упркос свакодневним причама да је крај културе и уметности, да су други медији преузели главну улогу, да песници нису оно што су били, да поезија није оно што је била некад. Онда дођете у Добрачу и видите људе које није нико натерао, који су дошли о свом трошку на песничку беседу. Знају они шта има на свим тим телевизијама и порталима. Али, дошли су да слушају свој рођени језик. Знају да неђе бити пауза и неког другог мита сем голих речи. Слушају као у цркви. То говори да ће пре умрети песници и критичари него поезија!
