Socijalne teme su, kako izgleda, neizbežne u ranim 2020-im godinama ovog veka. Bilo da je u pitanju rasa, rodno opredeljenje, seksualna sklonost, invalidnost, duševni i mentalni poremećaji, versko (ne)opredeljenje ili političko uverenje, gotovo da ne može da se zaobiđe razgovor koji se, u jednom trenutku, zaoštrava do tačke pucanja. Čini se da sve zavađene strane kukaju o svom identitetu, ma kakav on bio. Dotični razgovor je prožeo gotovo sve segmente kulture, i strip tu nije izuzetak (moderni woke stripovi kontra ComicsGate pokreta, na primer). Pa posle se ljudi čude kada im prosečna raja kaže „ljudi, ajde tornjajte se, ili nam barem dajte dobru priču!“
Naravno, postojalo je vreme kada su, barem u Srbiji, ove teme bile tek deo marginalnih razgovora. Ljudi koji su detinjstvo proveli tokom raspada tranzitivne Jugoslavije i videli kako polako i Crna Gora odlazi u političko nepoznato, ljudi koji su prošli 5. oktobar i bezmalo dve promene imena države u manje od 5 godina, znaju kakvo je to doba bilo. U pitanju je prva dekada dvehiljaditih. Evo, ajde da se držim samo stripa. Ova rubrika, koju sam ne tako kreativno nazvao „A tako smo lepo počeli…“ već broji 20 tekstova, 21 sa sve ovim. Od toga, čak 8 projekata, dakle 40% izdanja, potiče iz ovog doba. A imajmo na umu da su to samo projekti koje sam ja pokrio (kao i činjenicu da je „Volvox“ deveti na tom spisku). Započetih i prekinutih projekata samo u ovoj deceniji je mnogo, mnogo više – jednostavno je vreme bilo previše turbulentno. Toliko turbulentno da su se socijalne teme, poput svega ostalog, servirale „na kašičicu“.
Danas, naravno, nije tako. Primera radi, imamo gomilu stripova koji se bave što identitetom, što seksualnošću, što diskriminacijom, što mentalnim zdravljem, pa čak i eko-osetljivim temama. Dobar deo njih je izašao prethodne godine. Međutim, interes za ovim je morao odnekud da počne. „Volvox“, ovaj jedan njegov broj koji je izašao, zasigurno nije inicijelna kapisla, ali je svakako jak indikator toga ka čemu se kulturološki bunt kretao. Bezmalo 47 Volvoxaša (i par članova pride, koji su nezabeleženi u sadržaju almanaha) je plasiralo dela na stranicama štiva za čije je objavljivanje odgovoran novosadski SKC. Štaviše, kako stoji u uvodnim tekstovima (priloženim od strane Momčila Jovanova, Ilije Kuzmanovića, Saše Rakezića i Jovana Gvere) čitav projekat je organizovan pregalačkim trudom organizacije AKO („Alternativna kulturna organizacija“ ) i „Centra za nove medije_kuda.org“ i bio je nagradnog karaktera. Od radova priloženih (u predgovoru stoji da je 65 radova prisutno; o tom detaljnije kasnije) prvi i drugi po redu su osvojili, gle čuda, prvu i drugu nagradu. Treću nagradu su podelili autori naredna dva stripa. Međutim, treba istaći da su na jednom od tih „trećaka“ radila dva autora, te je nagrada pripala samo jednom od njih. Uz to, i ovo treba apostrofirati, žiri je dodelio i specijalnu nagradu najmlađem učesniku konkursa. Sve u svemu, prvi „Volvox“ je nudio mnogo više od šanse za objavljivanje stripa prvenca. Nažalost, nije poživeo dalji rast, te eto imamo samo to prvo štivo da overimo.
A kako bismo imali jedan solidan pregled tog štiva, ići ćemo strip po strip.
5 faza nesportskog prihvatanja poraza (Ljubomir Babić)
Rađen na temu nasilja u kući, Babićev rad je s razlogom dobio prvu nagradu. Daleko od toga da je suptilan (apsolutno ništa kod njega nije suptilno), ali jako dobro oslikava situaciju velikog broja srpskih domaćinstava. Pritom i pomaže što je Babić još u ono vreme bio ispraksovani ilustrator, te da mu je karijera nakon ovoga samo uznapredovala.
Šumska bajka (Slobodan Stošić)
Pokrivajući sve od rasizma, depresije, samoubistva, silovanja i eko-svesnih problema, „Šumska bajka“ je pomano pretrpana tematikom, ali svakako priča jako lepo teče, te se ništa ne oseća napornim ili napadnim. Stošić sa malo materijala plasira izvanrednu priču, i premda nije ostao u stripu (prešaltao se na druge vidove umetnosti), i dalje je zadržao kvalitet pripovedača od svojih ranih dana. Samim tim, drugo mesto je ovde i više nego zasluženo.
Fasces (Vladimir Kuzmanov, Mišo Živanov)
Zrenjaninci se vraćaju, a svako ko me zna dobro je upućen koliko zdušno o Zrenjanincima pišem. Od ovog autorskog dvojca, Kuzmanov je taj koji je odneo treću nagradu (ali s razlogom; u sklopu stripa „Fasces“, Živanov je samo unosio slova) svojom pričom od jedne table o fašizmu. Korišćenje Jug Bogdana, devet Jugovića i kneza Lazara kao alegoriju na aktuelne desničarske elemente je očekivano (to je, naposletku, bila omiljena alatljika onovremenog levo-orijentisanog aktiviste), međutim ovde funkcioniše izuzetno; poznati element iz narodne priče je izopačen, otprilike koliko su desno-orijentisani mongoloidi onog doba znali da izvrnu istoriju i tradiciju u svoju korist.
Portret savremenika (Slaviša Ševrt)
Ševrt će naći slavu u karikaturi znatno nakon angažmana u „Volvoxu“, i ako se poredi njegov kratki strip ovde (koji služi kao nesuptilna kritika modernog društva) sa njegovim humoresknim opusom, kao da vidite dve osobe. Međutim, treba naglasiti da je ova „dvojna ličnost“ i te kako dobrodošla. Počesto stiliste i karikaturiste smatraju (pri)prostim ilustratorima koji nemaju raspon u crtanju – nažalost, to neretko ume da bude i tačno – te je zadovoljstvo imati objavljen učinak jednog umetnika koji u tu negativnu kategoriju ni po kom osnovu ne spada. Dakle, još jedno zasluženo treće mesto.
Ponedeljak (Vesna Stojaković, po konceptu Davorina Vrhovca)
Birokratske zavrzlame i korupcja su vazda aktuelna tema, te ne čudi što su dva kreatora poput Vrhovca i Stojakovićeve imali podudarne vizije kada je trebalo uraditi kakvo kreativno delo na tu temu. Stil Stojakovićeve je pitak za čitanje, dovoljno stilizovan da ga svako razume, a opet eksperimentalan na onaj način kakav veliki broj alternativnih autorki preferira (razbacani i neregularno poređani kadrovi to fino indiciraju).
Balkanska krčma 2: srpski separe (Miodrag Miško Petrović)
Iskreno, ovaj mi se nije dopao. Em je očito karikatura, em je nastavak neke druge karikature (počim stoji ovaj broj 2), te nam fali dodatni kontekst (ako ga ima), em je previše teksta za overu i sve je pregomilano, em je i taj dijalog očekivan i prežvakan. Jednostavno je vizuelno bučna karikatura. Naravno, sam Petrović, čak i u ovim poznim godinama, ostaje izvanredan autor, pogotovo u domenu slikarstva i ilustracije, te mi je pomalo krivo što mu je ovaj uradak ispod proseka. Mada, ako bih mu dao kakvu pozitivnu ocenu, naglasio bih da je definitivno tačan deskriptor većine kafana u Srbiji, pogotovo u petak naveče.
From Deeping Space (Milivoj Kostić)
Od milošte Kole, ovaj vredni čovek se od onog doba do danas proslavio 3D podnim muralima i gotovo uvek biste ga videli po strip festivalima kako ih škraba. Pritom, sa suprugom je pokrenuo i projekat „Živi strip“, o kome sam brstio tokom svog prvog odlaska na Novosadski strip vikend. Sve u svemu, aktivni umetnik i ispraksovani ljubitelj stripa. Samim tim ne čudi što se i ovde oprobao jednom tablom, koja je, premda ne toliko ozbiljna po tematici kao ostali radovi ovde, svakako markantna i puna humora.
Šta raste u tvom dvorištu?/Iskra (Jelena Pantelić, Darko Drecun)
Dva stripa od dvojca autora, oba na temu (neo)nacizma. Drecunov crtež je, uistinu, pomalo grub i zahteva vežbe, ali svakako služi svrsi i čitaocu predočava ono što Pantelićeva želi da kaže. Naravno, preko 90% planete zemlje zna da su nacisti moralno zlo, i da je ovaj strip izašao ove godine, verovatno bih ga otpisao kao neoriginalno veženje modernih aktivista. Ali treba ovde uzeti u obzir da se tokom ovih godina u Srbiji, a (paradoksalno) konkretno u Novom Sadu, neonacistička struja opasno širila. I dalje pamtim da su bez ikakvog pardona kačili profesionalno snimane promo spotove na onovremenoj varijanti YouTube-a (ako neko ovde pamti YouTube iz 2008-me godine, dignite dva prsta). Dakle, i te kako topikalno, em vredno pažnje.
SSSS (Petar Stojanovič)
Interesantna stvar, internacionalna priroda ovog projekta. Naime, Stojanovič, poreklom slovenački autor, je strip poslao na konkurs poodavno i u međuvremenu zaboravio na isti (ne, nisam ovo izmislio; rek’o mi čovek preko mejla). Strip je objavljen bez njegovog znanja, a on se u međuvremenu prešaltao na druge kreativne domene, mahom slikarstvo i ilustraciju. Što je šteta, jer ovaj strip je izuzetno vickast, bez obzira na mračnu tematiku. Em pokriva temu ocila koja se pojavljuju na srpskim grbovima i zastavama (inače nemaju srpsko poreklo, ali to je preširoka tema za ovaj već preširok tekst), em to obavlja sa brutalnom iskrenošću kakvu samo jedan mlad autor može da doprinese. Iskreno, voleo bih da vidim povratak Stojanoviča stripu, pogotovo s obzirom na njegov trenutni nivo kvaliteta.
Bez naslova (Aleksandar Jović)
Pank nije mrtav, samo se češlja drugačije. Jovićev strip koji em doslovno, em figurativno pokazuje srednjaka neonacizmu je u biti jedan ilustrovani manifest koji je pank ranog 21. veka praktikovao, i nastavlja da ga praktikuje. Generalno, pankeri bi trebalo da se bune protiv svakog vida autoritarizma, međutim sa modernim pank pokretima, vidi se jezivo okretanje prema specifičnim, vrlo autokratskim oblicima vladanja. No, to je tema svakako za drugi tekst. Ovde je bitno sažeti kako se autor oseća prema ultra-desnim degenericima, i korišćenjem dva kreativna medija – strip i pank muzika – taj cilj je i postigao.
Poslednji sin zemlje (Andrija B. Ivanović)
Dočekali smo da vidimo i foto-strip (štono bi Ameri nazvali, fumetti; Italijani se tu ne bi složili, doduše). Ivanović koristi precizno postavljene fotke ne bi li ilustrovao lament jednog vampira koji je ostao poslednji na zemlji, budući da su je ljudi postepeno i bespovratno uništili. Cela bit ovog kratkog stripa je ekološka svest, i premda je planeta daleko od opasno ugrožene (što bi Džordž Karlin rekao, jedno nebesko telo koje može da preživi tektonske pokrete, meteore, pomeranje polova i ine druge prirodne nedaće sigurno neće biti uništeno zbog par miliona tona plastike), svakako nije zgoreg malo obratiti pažnju na to šta bacamo iza sebe. Jedna mana se javlja kod ovog stripa, ali ne zbog Ivanovića, već zbog uredništva – strip je u originalu u boji, a ovde je štampan crno-beo. Budući da je masa drugih stripova štampano u boji u „Volvox-u“, ne znam čime bi mogao ovakav prestup da se opravda.
Transekologija i femin(izm)ologija (Nina Blažević, Aljoša Tomić)
Posetioci društvenih medija znaju za Nezaborav, liniju proizvoda koje Blažević pravi. A štovatelji američkog stripa znaju za Tomića, premda ne kao crtača, već kao koloristu. Saradnja ovo dvoje je u jednom dužem vremenskom periodu bila znatno dublja, treba naglasiti, te ne čudi što je jedan od njihovih prvih zajedničkih izleta u strip morao da se desi eventualno. Tematika je, svakako, draga srcu oboje autora – rodna prava, trans prava, ekološka svest i sve što ide između, sve u nemom crno-belom stripu punom simbolike. A da su i dalje izvanredni autori, jesu. Znam, imam novčanik od nje i crtež od njega.
Bez naslova (Tea Vidaković)
Iako će prvo štampano manga izdanje u Srba rađeno od domaćih autora tek doći 2014. godine sa pojavom „Predodređenih“, autori su već u ovo doba eksperimentisali sa stilom. Jedan od prvih štampanih stripova u tom maniru se desio upravo u „Volvox-u“ ovim bezimenim stripom Tee Vidaković. Jeste, ona se sada manje bavi umetnošću. Ali da je nastavila, imala bi svetlu budućnost. Lepo iskadriran i ispripovedan strip pokriva vazda aktuelnu temu oružja i pristupa mladih istom. Ni manje tabli, ni efektivnije prikazane poente. No, budući da je Vidaković u to doba bila jako mlada, dakako ovom stilu treba brušenja i vežbe. Mada, za manga prvenac, i prvenac uopšte, nije loše.
San (Igor Georgiev)
Ljubitelj stripa od ranih do modernih dana, Georgiev se doticao tema bunta i anti-konformizma još u ovo vreme, što se u stripu „San“ (alternativni naslov „Da li si ovo ti?“) jasno pokazuje. Istančani stil govori o talentu koji je tek na putu da uradi sjajne stvari. Blagi pogled na trenutne radove ovog majstora potvrđuje ustanovljeno.
Iz mog ugla, ili Ne dirajte mi moje igračke (Anja Tanović, Ivica Tanović)
Onda malecka, sada i te kako etablirana, Anja Tanović je dobitnica specijalne nagrade, radivši strip sa svojih 9 godina u saradnji sa Ivicom (nisam uspeo da saznam u kom su srodstvu). Za tako mladu damu, Tanović je imala tačno ideju šta je htela da kaže, a ova nagrada i objavljivanje u „Volvox-u“ joj je definitivno dalo vetar u leđa da nastavi sa ilustracijom. Štaviše, aktivno je vodila blog gde je kačila radove, usput osvajavši još nekoliko nagrada za strip (koketirajući i sama sa manga stilom), a i par intervjua je leglo za novine. Naravno, docnije će se Tanović prebaciti na potpuno drugu stranu, postavši asistent na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu (na katedri za elektroniku), ali ne sumnjam da je umetnička crta i dalje drži.
Visaman (Bratislav Milenković, Miloš Jakovljević)
Sleduje meni možda najdraži strip u ovoj kolekciji, ako izuzmemo Teu Vidaković naravno. Milenković i Jakovljević su osmislili jednog interesantnog parodičnog superheroja koji je ljudima u Srbiji udeljivao najtraženiji predmet – vizu za odazak. Kako bi jedan moj ortak svojevremeno rekao, više puta, „jebem ti ja zemlju kada je najveći uspeh da izađeš iz nje“. Nažalost, to je umnogome tačno i dan-danas, i ne samo u Srbiji. Samo pitajte, recimo, Slavonce gde im je pola regiona otišlo i zašto se u Hrvatskoj odjednom duplirao broj radnika sa nemačkim i austrijskim platama. Ali nije zbog topikalnosti meni ovo među najdražim stripovima u „Volvox-u“. Žive boje, kreativno vođenje fabule bez kadrova, grub stil koji podseća na kolaž, sve je tu i sve prosto otkida po pitanju kvaliteta.
8smi bludnik/Gay Prime – Geidi Prime, kuća Harkonnen/Velika bela milja/Gospodar, Okrug 1992/5-ostrani element (Nenad Gucunja)
A kad smo već na temi kvaliteta, parodični stripovi dokazanog filmofila Nenada Gucunje su ovde na punom displeju. Svaki od stripova ima jednu tablu, a parodiraju se različite teme – nacizam, LGBT prava, bela nadmoć, sankcije i kolektivno beznađe. Gucunjini dalji radovi dokazuju da je ostao na vrhu zadatka, i vrlo lako mogu da ga vidim kao saradnika većih američkih izdavača stripa. Ukoliko se reši na taj korak, naravno.
Proxima Centauri u srcu jataka (Kosta Milovanović)
Stižemo do autora koji je prethodne godine imao izvanredan angažman. Kao jedan od učesnika u sklopu projekta „CAN for Balkans“, Milovanović je bio među nagrađenim autorima stripom o tri ex-yu mornara različite narodnosti. Drugim rečima, društveno angažovane teme mu nikada u potpunosti nisu izašle iz vidokruga, s tim što je, recimo, kao mlad bio za nijansu suptilniji. Svakako mu je crtež ovde malo klimaviji nego danas, ali to se može pripisati mladosti i nedostatku iskustva preko već postojećeg talenta. Uglavnom, milina je videti rane radove nekoga čijih učinaka ste fan.
Avanture Razvojislava Ometenovića, epizoda: Rezultati nezaposlenosti (Dušan Durman)
Dakle, govorimo i dalje o učincima nekoga čiji ste fan – svakako u tu kategoriju spada Durman, i premda ovaj strip neobično kratkog naslova nije poput njegovih lezbijskih uradaka za „Aždahu“ ili lavkraftovskih eskapada poput „Iana Wormana“. Umesto toga, imamo delo koje, opet nesuptilno, govori o korupciji i organizovanom kriminalu. Naravno, sve ovo Durman radi koristeći njemu svojstven humor i dozu apsurda.
Bez naslova (Dragan Bulajić, Bojan Milovanović)
Crtački možda najzreliji strip u ovom štivu, ovaj nenaslovljeni rad Bulajića i Milovanovića je još jedan sažetak o situaciji u srpskom društvu prve dekade novog milenijuma. Sve je tu, od korumpiranih pajkana do konzumiranja supstanci, sa jednom ključnom razlikom. Naime, ljudi su namerno predstavljeni sa bolesno-zelenom bojom kože, poput zombija, a ambijent je donekle „organski“, kronenbergovski, sa živom materijom uvezenom u zidove i predmete.
Kazna (Ákos Balla-Zwara)
Ako čovek overi trenutne radove Akoša Bale, naići će na ispraksovanog umetnika širokog rezimea (i dubokog renomea), te maltene ne bi ni znao da se ovaj stručnjak svojevremeno oprobao i u stripu. „Kazna“, još jedno delo u boji, je sveobuhvatno i bez reči govori o tome kako je božji narod oštetio planetu, do te mere da veliki odozgo planira fabrički reset. Sve je tu, od narkomanije do nasilja i rata, i sa takvim efektivnim slikama reči su stvarno previše.
Ne cvikaj generacijo (Branko Đukić, po tekstu Boška Obradovića)
Miks foto-stripa i poezije, ovaj izlet Branka Đukića, inače još jednog od alumnusa Zrenjanina, je u biti isto što i „Kazna“ Zware, samo nešto drugačije koncipiran. Kod ovog stripa mi profesionalna deformacija nalaže da istaknem gomilu tipfelera u scenariju. Nisam siguran da li je ovo namerno ostavljeno da evocira neki bunt ili je legitimna greška od strane Đukića, ali je svakako tu.
Bez naslova (karikature, Novak Miler)
Milerovi radovi, kao i radovi još jednog karikaturiste ovde, otprilike pojašnjavaju onaj podatak od 65 radova naglašen u uvodniku. Naime, sem toga što su par autora prosledili po nekoliko stripova (videsmo to na primerima Gucunje i dvojca Pantelić/Drecun), par karikaturista je dostavilo po nekoliko radova koji su, zbog formata, štampani na po jednoj strani. E sad, karikature uglavnom komentarišem kad su u pitanju kompilacije stripovanih uradaka (primera radi, dela Mivela, Krnjetina i Mlađenovića), ne kad su ilustracije od jedne slike, prema tome ovde nisam merodavan da pričam o efektivnosti istih. Samo mogu da naglasim da se Miler doticao aktuelne političke situacije onog doba.
Skinheads srbsko pitanje (NN lice)
Do dana današnjeg, ne znamo ko je autor ovog stripa rađenog na dva istrgnuta lista beležnice u linijama. Sudeći po biografiji koju je sam autor priložio na kraju ovog almanaha, jedino što mogu da zaključim jeste da je muško i da ima porodicu. Strip je prilično jasan i po pitanju poruke i po pitanju onoga što kritikuje (sam naslov vam to govori), a kako sam već prokomentarisao problem neonacista u prvoj deceniji ovog milenijuma u Vojvodini, ne treba tu dodati ništa novo.
Kombinacije (Dušan Božić)
Autor „Filipa Kavena“ – o kome tek treba da pišem; stay tuned – u priči „Kombinacije“ govori o tankoj liniji između poštenog i nepoštenog života, naglašavajući koliko je malo potrebno da se nečije bitisanje potpuno obrne naglavačke. Opet, poruka je malo prebukvalna, ali crtež i prirodni dijalozi vade ovaj strip izvan proseka.
Kiša/Šteta (Helena (Gažo) Bednar)
Dva kratka stripa ovaj put. Bednar, rođena Gažo, u „Kiši“ govori o nejednakosti, diskriminaciji i društvenoj izolaciji na samo jednoj strani, dok se „Šteta“ malo duže proteže i pokriva, između ostalog, korupciju i siromaštvo. Moram da istaknem da Bednar ima izuzetno neobičan stil, pogotovo u „Kiši“, i premda se i dalje bavi vizuelnim kreativnim radom, nekako mi je krivo što se više ne angažuje oko stripa. Od autora u ovom štivu, ona je jedna od nekoliko autora koje bih iskreno stvarno voleo da vidim da naprave veliki povratak u devetu umetnost, te da odrade neko monumentalno delo (naposletku, Saša Jovanović je nakon više od dve decenije zgotovio „Zeca“, s izvanrednim rezultatima).
Crno belo sivo (Čedomir Kristijan Sekulić)
Aktivan u svetu aktivizma vojvođanskih Hrvata, Čedomir Sekulić nikada nije odustajao od umetnosti, na ovaj ili onaj način. Treba, doduše, navesti da se Sekulić nije oprostio od stripa. Čak i u zadnjih nekoliko godina aktivno stvara uratke na polju sekvencijalnog pripovedanja, sa ne velikim promenama u stilu. Njegov stripovski učinak unutar „Volvox-a“ je crtački sasvim solidan. Međutim, moram da priznam, previše je nagomilan dijalog. OK, znam kao je kada neko ima želju mnogo toga da kaže (pobogu, sa ovom rečenicom ste prevazišli preko 3.100 reči mog teksta!), ali stripovi, pogotovo kratke forme, mnogo bolje fukncionišu kad je dijalog kraći, britkiji, i cilja u centar. To sam naučio na teži način i sam pisajući scenarija sa podjednako pregnantnim filakterima.
Igra (Igor Pavković)
Nailazimo na tematski najpitomiji strip u ovom almanahu. Sa tadašnjih 15 godina, Pavković (poreklom iz Crne Gore, s prebivalištem – ondašnjim – u Bosni i Hercegovini) je nacrtao strip o video igrama. Poruka je znatno benignija od ostalih radova, a i crtež je na nešto nižem nivou kvaliteta. Ali opet, imajmo na umu da je autor tada tek krenuo u srednju školu, te treba svakako uzeti u obzir nivo kvaliteta tuširanja koji je, za taj uzrast, zavidan.
Virtuelno tvoj (Zoran Peškan, Zdravko Rajčetić)
Dvojac Peškan-Rajčetić je dosta toga radio na polju stripa, i te kako uključujući ovu kreaciju. Strip je, takođe, u neku ruku benigniji od ostalih, i opet moram da naglasim da je nivo crteža, barem ovde, ipak nešto niži od drugih (recimo, od Bednarove ili Gucunje). Ono što ga ističe jeste pitkoća priče i vrlo realistična predstava dijaloga u kafiću, sa sve preklapanjima. Definitivno strip za overiti.
Bez naslova (Danijel Matanić)
Slikanje na staklu, murali, ilustracije – sve to danas čini opus Danijela Matanića, ali i pored svega ovoga nije zaboravio koliko mu je strip drag (njegov „High in the Woods“ je indikator te ljubavi). E sad, rad koji je poslao redakciji „Volvox-a“ definitivno nije po pitanju tematike i atmosfere sličan „High in the Woods-u“. Naposletku, ovamo imate dabrove kako grickaju drvad, a ovde imate spiku o korupciji i narkomaniji. Kontrasti i senke u ovom radu bez naslova definitivno dočaravaju feel učmalosti i dekadence, što je, naposletku, bio i autorov cilj. Lepo je videti da je od onog trenutka izuzetno uznapredovao.
Bez naslova (karikature, Goran Ćeličanin)
Majstor u rangu Ševrta, Ćeličanin je karikaturista koji je ovde prisutan sa m-no-go radova. Opet, ne mogu merodavno da sudim čoveku jer prevashodno gledam u strip, ne karikaturu, ali sudeći po crtačkoj veštini, bio je i onda na vrhu zadatka. O, ubaci se on u strip vode ponekad (naposletku, učestvovao je u projektu „Do pakla i nazad“), ali karikatura mu je u krvi, i to se očito neće promeniti.
Klošar (Jaroslav Pecnik, Damjan Knežević)
I pored osrednjeg kvaliteta crteža, „Klošar“ ima ljubopitljivu, maltene romantičnu priču. Naravno, opet srećemo taj trop „panker dobar, neonacista loš“, no ovde je sve to smešteno u neke prizemljenije, prirodnije okvire. Element neočekivane ljubavi i društvene stigme dodatno daje značaj ovom štivu Pecnika i Kneževića.
Bez poruke (Lazar Jovanović)
Crtač sa inicijativom, Lazar Jovanović u bezmalo 300 DPI pokazuje jednu jako potresnu priču o samoubistvu. Dodatno teško je faktoid da nemamo pojma ko se ubio, niti zašto. Niko ne zna ko je u pitanju od likova unutar stripa, nema bližnjih, a nije ništa ostavio iza sebe. Čovek bi pomislio da ovakva dehumanizacija umanjuje udarac jednog tako teškog čina, ali ne. Zapravo je suprotno tačno; samo naknadno pojačava koliko je taj čin zapravo mučan i bolan, čak i kada se desi nekome koga nikada nismo znali, niti ćemo znati.
Tražim posao (Marko Milovanović)
Udarno, u jednoj tabli, Milovanović pojašnjava večitu dilemu oko nepotizma i korupcije čak i na osnovnom nivou, i.e. traženju zapošljenja. Po stilu se može reći da je izvanredan ilustrator, ali dalje od toga ne znam šta da kažem. Nisam useo da nađem novije radove ovog autora (i, sudeći po biografiji, strastvenog muzičara) te mi je misterija da li se Milovanovićev angažman u stripu nastavio ili ne.
Di Ilekšn Dej (Mladen Oljača)
Gle, gle! Jel to OOO-LJA-ČA! na vrhu zadatka? Naravno da nisam ni sumnjao. Naposletku, svako ko je čitao njegovog „Bad Boy-a“, ili njegove uratke u „časopisu“ za popularnu kulturu „SVET“ zna britko pero ovog vazda skromnog autora. O njegovom enormnom talentu stvarno ne treba reći ništa – svi znaju da se nije predao, da ga strip i dalje drži, a da mu je satira podjednako britka kao i uvek.
(Per)sida (Olivera Bogdanović)
Eto kako se poređalo. Nepoznanica-hiperpoznanica-nepoznanica (i.e. Milovanović-Oljača-Bogdanović). O ovoj autorki apsolutno ništa ne znam, niti mogu išta pronaći. Pretpostavljam da je slikarka i vajarka, barem sudeći po nekim pretragama po internetu, ali ne mogu da budem 100% siguran. A na osnovu jedne table stripa ne mogu da procenim koja od milijardu Olivera na ilustratorskom delu interneta je zapravo autorka istog. Ono što mogu da kažem je da je ovde pokrila za sada unikatnu temu – bezbednost tokom seksa. Iako tema ne gubi na važnosti ni danas, u ono vreme je pogotovo bilo malo prave informisanosti o problemu polno prenosivih bolesti. A kada je i bilo tribina o istim, mladi su uglavnom gledali na istu sa sprdnjom. Znam, bio sam tamo.
Free Your Mind (Danil Radovančev)
Danas prolifični ilustrator, Radovančev je ovim stripom hteo da prodiskutuje goruću temu…
…pa, iskreno, ne znam. Njegova biografija jedina nije dostupna u ovom štivu, tako da, sve i da je rekao o čemu se radi u stripu, nije zabeleženo. Moja pretpostavka jeste da je reč o apatiji, ali ne mogu da tvrdim ni to. Sve u svemu, strip kao takav je dosta mračan i klaustrofobičan, bez obzira na urbano i otvoreno mesto radnje. To, samo po sebi, je jako dobar umetničko potez.
Bez naslova (Srđan Milojević)
Strip završavamo jednim kvalitetnim delom Srđana Milojevića, koji nema ni naslov ni dijaloge. Međutim, priče govore dovoljno same po sebi – netolerancija, rasizam, nasilje, sve to predstavljeno crno-belim govorom tela. Moćne stvari, i te kako.
Sumiranje „Volvox-a“
Jedan sentiment koji ste možda videli ponovljen iz opisa u opis je taj da su izvesne teme, kao i načini prilaska istim, jednolični i repetitivni. Sa jedne strane, to govori o ozbiljnosti dotičnih problema za vreme tranzitivne Srbije, i uglavnom se sve motalo oko korupcije i netrpeljivosti ove ili one vrste. Međutim, problem nije u tome što se ista tema pokriva – naposletku, sagledavanje problema iz više uglova i dovodi do rešenja. Problem nastaje u tome da se maltene svi istim sredstvima služe. Za neprijatelja gotovo uvek idu jednodimenzionalni likovi bez mnogo dubine. Svako ko se iole razume u socijalne probleme zna da rasizam, homofobija, ultranacionalizam i ostale društvene boljke nikada ne dolaze u vakuumu. Tu je gotovo uvek neki neodređeni problem kod same osobe koji nije rešen. Najčešće je to nedostatak pravilne roditeljske brige, manjak prave socijalizacije, nedoučenost o nekim temama, ali i manjak pravog razgovora.
Daću ilustrativni primer onog što mislim. Gotovo celu deceniju pre nego što je „Volvox“ izašao, američki muzičar Deril Dejvis je aktivno intervjuisao članove Kju Kluks Klana, notorne rasističke organizacije u SAD-u, i sa uspehom ih odvraćao od članstva u Klanu. Štaviše, 1998. godine je izdao knjigu „Klan-destine Relationships: A Black Man’s Odyssey in the Ku Klux Klan,“ dok je već naredne godine Rodžer Keli, „Carski Zmaj“ KKK filijale u Merilendu (jedna od najviših titula u toj organizaciji, treba naglasiti), istupio iz klana i poslao Dejvisu svoj ogrtač. Treba dobro podvući ovaj trenutak: Keli je neko ko je u Klanu rođen, njemu je separatizam rasa i netrpeljivost još od detinjstva utuvljena u glavu, on je neko ko je bukvalno disao mržnju – a Dejvis ga je od iste odvratio u rasponu od desetak godina, i to samo rečima, razumevanjem i pristojnim prilaskom.
Ovo sve navodim ne bih li se obratio autorima u „Volvox-u“, ali i svim trenutno pretežno levo (ali i desno) orijentisanim političkim aktivistima. Gotovo 99% njih protiv svojih oponenata ulazi sa mržnjom, netrpeljivošću i strahom. Retorika „ubij ovog“, „udari ovog“, „nikad ne popuštaj“ je definitivno reakcija koja nas zadovoljava na emotivnom, ličnom nivou u tom trenutku. Naposletku, rekli smo našem ljutom neprijatelju da odjebe. Postali smo taj panker koji je skinhedu rekao da je odvratna osoba. A posebno je jezivo kada osobe žele da cenzurišu svoje ideološke protivnike, da im ne daju platformu da se obrate bilo kome. „Zašto bi oni morali da pričaju?!“ veli rezignirano osoba. „Oni šire mržnju prema meni i mojim bližnjima! To treba cancel-ovati!“
Ali osobe poput Dejvisa nisu to uradile. Upravo suprotno je tačno. Kao neko kome je život i te kako bio na kocki, ovaj hrabri čovek se usudio da priđe ljudima koji bukvalno žele da ga izbuše mecima samo zato što je crnac. I šta je uradio? Postupio je prema njima sa poštovanjem njihove autonomije slobodnog govora. Kako i sam ističe, ni u jednom trenutku se nije slagao sa njihovim netačnim ocenama o crncima i drugim ne-belim grupama. Ali je poštovao njihovo pravo da se izražavaju i poslušao je njihove priče. A onda su oni poslušali njegovu priču. A onda je polako sprijateljio velili broj njih, i gle čuda, njih bezmalo 60-tak je napustilo klan i zauvek ostavilo rasizam iza sebe.
E, tako se to radi. Prebaciću sve ovo na strip. Ljudi koji me poznaju, svesni su da imam prijatelje po stripu širom Balkana. Primera radi, jedan od mojih najbliskijih prijatelja je iz Makedonije (sada Severne, prefiksirano na taj način da nervira obe strane tog tek zamršenog argumenta), a jedna od najbliskijih prijateljica iz Bugarske. Broj ljudi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine (oba entiteta) koje poštujem i sa kojima redovno komuniciram raste iz dana u dan, a onda su tu dve dame iz Grčke i Slovenje koje mi izuzetno znače, a treba pomenuti i dve dame iz Crne Gore i jednu iz Albanije sa kojima formiram iskren uzajamno drugarski (i uskoro saradnički) odnos. A Rumunija i Turska? Broj ljudi odatle koji na mene gledaju kao na rođenog brata je veliki. Ponekad mi prebacuju ljudi iz rodnog mesta floskule tipa „Kako možeš da se družiš s tim Hrvatima, Albancima, Bugarima, itd.?“ i da vade neku istorijsku boljku koja ne zahvata ni mene ni njih direktno. A onda njima kažem apsolutno isto što govorim i osobama konkretno leve, liberalne političke misli kada mi prebacuju što se družim s desničarima, i obratno. Kažem im da mi je uvek prvo bitan karakter osobe. Da mi nije važno da li se osoba deklariše kao kapitalista, komunista, liberal, konzervativac, feminista, MRA, deo LGBT populacije, heteroseksualac, hrišćanin, musliman, budista, ateista ili agnostik. Naposletku, ja sam neko ko vrednuje apsolutnu slobodu govora, jer ako jednoj grupi uskratimo to pravo, postavljamo osnove za uskraćivanje tog prava bilo kojoj grupi.
„Ali, šta ako se mržnja time širi?!!“ To pitanje isto često čujem, i to je pitanje koje je, zasigurno, bilo ideja vodilja „Volvox-a“. Pa, mržnja se sigurno neće ugasiti mržnjom većeg intenziteta, to mogu da vam potpišem. Ono što je potrebno jeste da budemo kao Deril Dejvis: da govorimo učtivo, ali da posedujemo čeličnu rešenost za pravdu. Dakle, sledeći put kada vam neki skinhed serenda o beloj nadmoći, nemojte automatski da ga gađate ciglom ili da mu psujete majku. Koliko god da ovo kontradiktorno zvučalo – poslušajte šta ima da kaže, kritičkim i inkvizitivnim ušima. Znam da ste inteligentni, čitaoci moji, i znam da ste svesni da osobe druge boje kože ili verskog usmerenja nisu svi isti. A znam i da jedan skinhed sigurno neće da vas ubedi u bilo šta slično. Ali dajte mu priliku da kaže šta ima, učtivo, a onda i vi učtivo dajte svoje mišljenje. Smirite i njemu i vama strasti. Jer ko zna, možda je taj momak u skinhedima jer nikad nije imao majku, ili oca, ili je možda trpeo nasilje čitav svoj život. Nikada ne znate kada imate priliku da pomognete drugom ljudskom biću, i verovali ili ne, sam vaš čin slušanja te osobe može da bude prvi korak ka njenom boljitku.
Malo sam preterao, ne? Ali to vidim kao operativnu manu „Volvox-a“. Ljudi iza stripova su definitivno imali dobre namere (naposletku, neke od njih poznajem i lično, i mogu da potpišem da su kvalitetne osobe), međutim vidi se da im fali ključni pristup rešavanju problema. Borba, kao rešenje, zasigurno ima svoje vreme i mesto, ali ne uvek i ne do te intenzivne mere. Naposletku, ja uvek ciljam ka konstruktivnom pre nego li destruktivnom. Ponoviću, mržnja ne rešava mržnju, samo je pojačava. Ne dajte na svoje stavove, doduše; prava ljudi, bez obzira na boju kože, pol, rod, ideološko opredeljenje i fizički izgled, važe sa svakog čoveka i neprikosnovena su. Sa te strane, ne dajte se pokolebati. I vođen ovim sentimentom, moram i ovo da naglasim – želeo bih da vidim „Volvox 2“, kao i pokriće aktuelnih socijalnih tema. Ali sa željom ka uzajamnom napretku i poboljšanju svih ljudi namesto daljem potpirivanju negativnosti.
