Obično kada se uhvatim za tekst koji potpada pod kategoriju „a tako smo lepo počeli“ govori o strip časopisu ili strip serijalu koji je ugašen na neceremonijalan način. Jedno je otkazati „Yu Strip“ nakon 85 redovnih brojeva ili ugasiti „Eks Almanah“ koji je trajao znatno duže. Ti časopisi su imali vreme da izgrade pedigre i lojalnu bazu ljubitelja. Drugo je kada se ugasi časopis nakon trećeg, drugog, ili najgrđe prvog broja. No ne govorim o tome kada ovaj tekst počinjem uvodnom rečenicom koja stoji takva kakva je. Ne, hoću da kažem da pretežno pokrijem ukinute strip-projekte i mahom na tome ostane. Ovo je pak izuzetak, jer ću uz časopis da pokrijem i prekid nešto šireg opsega.
Godine 2005., autori Marko Manev i Simon Kalajdžijev su u Skoplju pokrenuli organizaciju „Pogon“ uz finansijsku pomoć američke ambasade u Makedoniji. Mislite o tome šta hoćete (ja prvi imam rezervacije o motivu dotične ambasade), ali je želja ove dvojice stripara bila da putem ovog projekta prošire znanje i interes o devetoj umetnosti (i umetnosti uopšte) po celoj Makedoniji, ili barem onoliko koliko su mogli da „dohvate“. Krajem te godine pokrenuli su konkurs za zainteresovane koji bi hteli da pohađaju šestomesečni kurs o crtanju i pisanju stripova. Od tridesetoro prvobitnih članova samo su „najjači opstali“, a posebno zadovoljstvo autorima predstavlja to što su srednjoškolci uradili sopstvene kratke stripove, zaokružene priče. Zadovoljni, Manev i Kalajdžijev su na „tržište“ izbacili prvi broj časopisa „Comicus Magnus“. Ovo „tržište“ je navodnikovano jer je svaki primerak bio besplatan.
Kakva je, dakle, bila koncepcija „Comicus Magnusa“? Pa, prvi i najveći deo odlazi na same stripove mladih autora, te ću se usredsrediti na iste. Prvi, „Motus“, je delo autora-organizatora. Namenjen je da naglasi čitaocima kakvu nameru nove strip generacije imaju, gde idu i šta može da se očekuje, a sve to u dve table. Kako sam strip kaže na kraju, „jedan zupčanik je dovoljan da približi ostale.“
Drugi autori su mi skoro svi nepoznanica, mahom zato što su tada bili klinčadija. Ako idemo redom, sledeći strip radila je Kristina Pulejkova. Malo kopanja po netu mi je reklo da se trenutno bavi slikanjem i muzikom u Londonu, i to prilično uspešno. Za svaki slučaj, fotkao sam par markantnih tabli njenog stripa „Oči“ i poslao joj putem društvenih medija sa pitanjem „el ovo tvoje, bre?“, doduše nešto elokventnije postavljenim. Potvrdni odgovor od iste mi je umirio sumnje. A ovaj strip je fini mali eksperiment, pogotovo zato što je ceo pisan sa slovima obrnutim kao u ogledalu. Storija o malim vilama i mladom paru dobija na mistici zbog stila crteža, odabira kadrova i neortodoksnih odluka, ali je i ovaj jedan element sa naopakim slovima dovoljan da čitaocu kaže da je mlada Kristina još tada bila predodređena za veće stvari.
A predodređen je bio i autor stripa „Niz senku i svetlost“. Jeste, strip je pomalo „običan“ i tipičan, u žanru fantastike, dok ne vidite spektakularni preokret na poslednjim kadrovima. Bukvalno na poslednjimm kadrovima. Neopisivo je super kada ovako mlada osoba ovako zrelo pristupi pričanju priče. Taj klinja mora da je duboko dosegao. A ovo samo kažem zato što jeste – strip je radio Blagoja Milevski, odnosno Bane the Jester, jedan od najinteresantnijih eksponenata moderne škole makedonskog stripa, čoveka koji je imao čak i angažman na „Vekovnicima“. Od svih imena u ovom stripu, on je izgleda jedini koji se do te mere probio u balkanski mainstream.
Sledi kolaboracija „Pod vodopadom“ Jordana Stamenkovskog i Vanje Šeremetkovski. Iskreno, nisam ni znao da li je Vanja muško ili žensko, i jedva sam uspeo da iskopam podatak da je ipak cura u pitanju. Ako se ne varam, i ona se dala u neke umetničke i/ili muzičke vode. Teško je reći. Informacije o Stamenkovskom, kao i o autorima koji slede, su još šturije, mahom zato što, na svoju nesreću, ima pomalo generično ime. Bukvalno ima desetine Jordana Stamenkovskih koji ne pominju ništa vezano za strip. Sudeći po ovom stripu, dvojac je takođe ljubitelj preokreta koji je Milevski uneo u svoj strip, jer ovde takođe imamo 180 stepeni narativnog reversa u vidu cele poslednje table. Što je najlepše, autori su čak i postavili tragove za taj preokret duž čitavog stripa, do te tačke da, kada se nanovo čita, svako ko je fan onoga što žele da predstave zadovoljno kaže „pa da, bre, jebote, kako to da preskočim ovo ovde, ili ovo tu?“
„F1 legende“ je pretposlednji strip koji govori o Ejrtonu Seni, rađen od strane Nenada Nikoloskog. Iskreno smatram da je ovo najslabiji u nizu stipova u “Comicusu Magnusu“, ali je svejedno solidan za nekog ko je tek šest meseci pohađao crtanje. Za ljubitelje Sene i istorije Formule 1, ovo je fina pričica za opuštanje.
Poslednji, najkraći strip je „Borba“ autorke Slavice Zdraveske. Najkraći je (jedna tabla) i ujedno najapstraktniji, poput nečega što bi Vanja Urukalo radio kod nas. Biću otvoren, nisam ga baš razumeo, ali je samo prisustvo istog bio indikator toga da Manev i Kalajdžijev prihvataju autorski izraz pre svega.
Drugi, kraći deo časopisa zauzimaju dve rubrike i jedan „vodič“. Prva „rubrika“ jesu deset činjenica o stripovima širom sveta, a uz nju je i pomenuti vodič, tačnije tada aktuelni spisak sajtova koji su aktivno pričali o stripu. Druga „rubrika“ odlazi na ono što često pomanjkava u domaćoj štampi, a to su uputstva o samom procesu crtanja stripova. Iako je ovo samo jedna strana, urednici „Comicusa Magnusa“, koji su ujedno i predavači u „Pogonu“, na koncizan i, što je bitnije, pristupačan i savremen način mladima objašnjavaju kako da rade stripove.
Naravno, dalje od prvog broja „Comicus Magnus“ nije maknuo. Ali je veća šteta to što se sam „Pogon“ ugasio vrlo brzo nakon toga. Sam sajt je, koliko sam uspeo da provalim, ostao aktivan do sredine ili kraja 2009. godine, kada se neceremonijalno ugasio. Dakle, sada bi Manev i Kalajdžijev „slavili“ desetogodišnjicu gašenja sajta „Pogon“, mada su se obojica odavno prešaltali na grafički dizajn, koncept dizajn i ilustraciju. Čitava jedna priča o edukaciji mladih (koja je putem ovog časopisa čak i počela da rađa plodom) je skončala jedva godinu dana nakon što je počela, dok je sve ostalo oko nje umiralo tihom smrću. Jedno je izgubiti časopis, sasvim je drugo pokrenuti organizaciju i onda je potpuno sahraniti.
Naravno, Milevski i Pulejkova su dokaz da je „Pogon“, i uz njega „Comicus Magnus“, imao odziva i uspeo da aktivira kreativnu iskru kod pravih ljudi. Iako ovo nisu savršeni radovi, iako je sam časopis pun falinki, ono što niko ne može da mu porekne je to da je iznedrio veličinu, pa makar i na svoju štetu.
