U moje vreme, internet se zvao vicevi. Ono jes, u moje vreme internet se takođe zvao i knjige (pogotovo „1000 zašto, 1000 zato“), stripovi, televizija, radio, novine, starine, novostarine, stare novine, stare noVIne, lektira, biblioteka, igranje na ulici, pored ulice, nasred ulice, unutar ulice, ispod ulice… Ali konkretno govorim o humoru i razvoju istog. Danas imamo meme (odnosno mimove, kako ih danas pogrešno prevodimo) koje se dele redovno na društvenim i ne tako društvenim mrežama. Ranije su se razmenjivali vicevi, što „smešni“, što „masni“, a pogotovo crni humor kakav ne prašta. Još kao klincu, deda mi je kupovao vicoteke, najčešće tematske (još uvek se sećam vicoteke „Mujo i Haso“ gde gorepomenuta gospoda iz BiH zveraju u čitaoca sa korice, i iz nekog razloga Haso ima gomilu kolača nalepljenih na lice) koje je moj mladi um pamtio maltene napamet. Međutim, Mujo i Haso su bili samo neki od plejade likova koja se motala po vicevima. Vazda se znalo o napaljenim i tupavim plavušama, škrtim Piroćancima, Lalama i Sosama, Crnogorcima, novogovoru iz Hrvatske, multietničkim takmičenjima, gejevima, političarima živim koliko i pokojnim, Svetom Petru, dizelašima, popovima, ciganima, taštama… No, za dečji um, najčešće se prepričavao Perica.
Uvek je nešto čisto i neiskvareno u deci kao protagonistima priča, pa makar to bili i vicevi gde Perica lascivno propituje učiteljicu o odraslim stvarima. Zašto je baš ime „Perica“ odabrano ostaje za etnologe i sociologe, ali nije kao da nemamo tradiciju korišćenja imena u našim idiomima („ide tamo i Janko i Marko“, „ona je prava Radio Mileva“, „gle ga ovaj kilavi Radovan“, „on je glavni Džek u toj firmi“, „pala Mara, pala Sara“, „će ga icepa k’o Panta pitu“, „sjaše Kurta da uzjaše Murta“ i sl.). Mada ovde nije reč o Pericinom imenu, već o stripovskom potencijalu. Pravo je čudo što neko nije do bilo kakve mere koristio naše vicevske lokalce da napravi širu stripovsku storiju, mada razumem i zašto je to rađeno. Naposletku, teško je razviti priču koja se sastoji bukvalno od situacija koje se mogu opisati „iz vica u vic“. No, neko je svakako pokušao.
Udruženje „Unionart“ redovno izbacuje projekte edukativno-zabavnog karaktera. A jedan pogled na njihov sajt pokazuje da se, između ostalog, pomalo bave i stripom. Perica, onaj vicevski, se pokazao kao dobar glavni lik, te su urednik i scenarista Radovan Dabanović i crtač Bojan Dunjić čitaocima dostavili prvu svesku od zamišljenih…pa, više od jedne, sa imenom „Avanture malog Perice“. Premijerna epizoda se adekvatno zove „Upoznavanje“ jerbo tu upoznajemo plejadu likova koja će sačinjavati Pericin život: roditelji, dr Smesta, baba i deda, ljubimci, Verica, Đokica, plavuša, učiteljica, stara Zagrepčanka, pacijent i kelner. Cela epizoda je u boji i rađena stilizovanim, svedenim crtežom prikladnijem deci, mada strip ponosno najavljuje da je strip za zabavu svih generacija (kao i da je celo delo „proizvedeno u Srbiji, brale!“).
Naravno, ova epizoda pati od onoga što sam negde pri početku naveo. Čitav strip je maltene vicoteka, gde svaka tabla ili dve table sačinjavaju već pređen, već prepričan vic. Naravno, neki su originalniji i umeju da izmame osmeh, ali je većina već viđena. Lepo bi bilo da se tu malo izrizikovalo, ali je svejedno prvi broj u pitanju, pa su, cenim, ljudi iz „Unionarta“ igrali na sigurno.
Uz to, većina viceva je bezbednija. Naravno da Perica ima i masnije viceve (neki su čak i stripovani od strane „Unionarta“ i nalaze se na njihovom sajtu), ali oni nisu baš za mlađe čitaoce. Međutim, nešto jeste ostalo za zrelu publiku. Scene sa roditeljima i doktorom su za nijansu ozbiljnije, te samo odrasli mogu da razumeju ne tako suptilni kontekst. Pride, učiteljica i plavuša su jedine ženske osobe koje vidno izgledaju kao bombe, sa velikim poprsjima i punim usnama. Naravno, ovo je deo njihovih karakterizacija, s obzirom da je plavuša iz viceva tupava nimfomanka a Pericina učiteljica njegova prva ljubav, ako ne i prvi vlažni san. Ovo je takođe potvrđeno putem stripova na sajtu, kao i u pesmi koja je naknadno rađena. Hoću da kažem da ju je inspektor Blaža pisao i izvodio (s obzirom da se navodi kao saradnik ekipe na stripu), ali iskreno iz snimka to ne mogu da zaključim.
A kad smo već kod saradnika i prijatelja, iznenadio sam se kad sam video da su kao dva prijatelja stripa navedeni izdavač „Tardis“ i beogradska škola stripa „Đorđe Lobačev“. Dakle, projekat je imao solidne noge, ali se nije plasirao dalje od prve epizode.
Naravno, ima i razloga za ovo. Teško je napraviti projekat za sva godišta. Neće svaka odrasla osoba da uživa u čitanju Pericinih naivnih i nevinih avantura. Isto tako, dete neće da razume zašto Perica stalno gleda u učiteljicinu majicu, niti ga interesuju poprckavanja kelnera i mušterije. Uz to, tu je i estetika samog stripa. Nikada, ali NIKADA ne treba koristiti font Comics Sans za reči u tekstu. To ubija momentum svakog stripa i maltene je taj font postao sprdnja u sklopu same industrije. Ne morate da pogađate dvaput koji je font ovde korišćen. Uz to, marketing ne treba udenuti u strip na način na koji je urađen ovde. Naslovna strana treba da bude elegantna i da ponudi čitaocu tek toliko da može da se zainteresuje. Bombastične izjave tipa „Vežite se, polećemo!“ te verzalno „NOVO“ i pomenuto „Proizvedeno u Srbiji, brale!“ odudara i odvlači potencilajne kupce. Uz to, sajt firme ne treba da ide na naslovnicu, već u sklopu CIPa, pogovora, predgovora, uvodnika, gdegod, ali da bude UNUTAR stripa, ne spolja. Samim tim, Perica izgleda pretrpan silnim tekstom i slovima oko sebe. Pritom, poslednja strana daje još suvoparnih informacija uveženih u tekst koji Perica i par životinja izgovaraju. Da je ostala samo i isključivo ilustracija, ne bi smetalo. Eventualno i ime i prezime autora samog stripa, mada to treba dase nađe na početku. Sve ostalo – linkovi ka stranicama, brojevi telefona, itd – može komotno na sledeću stranu, a da poslednja pre zadnje korice da ostane prazna, eventualno sa posvetom. Uprošćeno, ovo hoću reći – baška crteži, baška informacije. Poslednje što bih istakao jeste sam stil crtanja. Naravno, treba da bude uprošćen, ali opet treba mu i malo živosti. Likovi treba da imaju malo kinetike, da se kreću, padaju, povređuju se, nerviraju se, vrište od sreće, itd. Da se prosto oseti „meso“, što se kaže. Ovako deluju malo ukočeno i rutinski nacrtani.
E sad, narod će pitati „o, autore ogromnih telesnih i umnih sposobnosti, kao i vrlo skromnog mišljenja o sebi, ima li ičeg dobrog kod ovog projekta?“ Pa, nije da nema. Treba se ceniti entuzijazam ljudi iza „Unionarta“, s obzirom da rade relativno često i da ih ima po obrazovnim ustanovama i pokojim konkursima. Uz to, kad čovek gleda njihove snimke, vidi se da ulažu veliki trud u njihove projekte. Naravno, kvalitet projekta je diskusija za sebe, ali se entuzijazam i marljivost svakako cene. Naposletku, pisanje novog projekta iz materijala koji bukvalno postoji na ovim prostorima otkad ovi prostori postoje nije nimalo lako, pogotovo za novajliju na polju stripa. U prevodu, „Avanture malog Perice“ je kao onaj polovni auto koji kupite kada vam treba nešto da se prevezete, a nemate dovoljno para. Zakera na par mesta i ume da vas nervira, ali onda kada treba da radi, ne izneveri vas i bude vas žao da ga prodate. Samo ga treba doterati. A s obzirom da je ova sveska izašla 2010. godine, dakle maltene deceniju ranije, a da „Unionart“ i dalje postoji kao udruženje, možda će biti i nastavka ovom delu koji će malo više rizikovati.
