Izlizano je iznova pričati o devedesetim godinama prethodnog veka. Svako ko je stariji pamti šta se sve zbivalo, a pak svako ko je rođen kasnije nema ni predstavu o samom šarenilu negativnosti koje je obeležilo deceniju. Ono što je započelo sankcijama i ratovima okončano je bombardovanjem i ne preterano ambicioznim prelaskom u novi milenijum. Naravno, u takvom turbulentnom dobu, gde su se preplitali korupcija, ksenofobija, nasilje, sankcije i mnogo čega drugog, kultura je propatila ponajviše. Paranauka i pseudoistorija, recimo, su dobile maha u štampanoj formi, dok su pisci od renomea nekako bivali skrajnuti. Od slikara nekako su isplivali oni koji su se uklapali u opšta mišljenja establišmenta, dok je muzika prešaltana u andergraund. Naravno, strip je postao jedna od najvećih žrtava. Prethodne decenije je išao u basnoslovnim tiražima i dominirao kulturom naširoko. U ovoj je zakržljao do te tačke da je maltene svaki projekat završavao na prvih par brojeva. Ambicije i dobra volja nisu bile dovoljne da se išta pogura napred ozbiljnije, koliko god da je učinak kvalitetan.
Početkom devedesetih, etablirano izdavačko preduzeće, NIP „Jugoslavija EKO,“ na čelu sa urednikom Stevanom Ognjenovićem, rešava se na korak da pokrene samostalnu strip ediciju, sa pomalo neimaginarnim imenom „Eko-Strip.“ Uredništvo edicije preuzima Siniša Živković, a iz samih predgovora vidi se koliko je uživao u svom poslu. Naravno, ono što izdvaja „Eko-Strip“ od ostalih revija je to što sadrži (pretežno) jedan „album“ po broju. Stavljam ovo „album“ u navodnike zato što A. To je tačno samo za prvi broj, i B. Nisu u pitanju baš albumi. Tačno je da imaju broj tabli koji dostiže standard jednog omanjeg albuma, ali mek povez i klamarice ih ne čine time. Kao ni malo veći format, ni činjenica da su samoproklamovano magazin, a ne serija albuma.
No ajmo malo o samim brojevima. Ima ih cela dva, a u pripremi je bilo još (najmanje) dva koja nisu ostvarena. Prvi broj pokriva strip „Đubretar“ strip autora Branislava Hetzela, dok je drugi proširena, „potpunija“ prva epizoda vesterna „Valando“ zaječarskog strip-maga Dragana Stokića Rajačkog. Publika je ovaj drugi strip imala prilike da vidi ranije, u drugim časopisima, dok je pak „Đubretar“ tada bio, recimo, novija pojava. Naravno, sam Hetzel nije – učestvovao je ranije u drugim, podjednako kratkotrajnim strip-časopisima Srbije (i Jugoslavije) devedesetih, za vreme studija u Beogradu. Na veliku žalost po strip, posle diplomiranja se povukao sa scene i krenuo da briljira na polju na kojem je diplomirao – u arhitekturi. Njegova više nego uspešna firma Hetzel Design u Los Anđelesu to dokazuje.
„Đubretar“ je pričica o post-apokaliptičnom svetu, prepunom futurističkog oružja, oronulih gradova, obnaženih žena (doduše ne toliko puno), proročanstava i, naravno, đubretara. Govori pomalo o svemu i svačemu – malo se dotiču razlike između društvenih kasti, malo se dotiče Orvel, malo se govori o trijumfu najmanjih, o snazi prirode i entropiji ljudskih dostignuća…dosta je tu ozbiljnosti, ali taman dovoljno i zabave. Ako i ima mana ovaj strip, one se mogu povezati pomalo neimpresivnim izgledima likova. Nekako mi se čini da većina stripadžija koja se inače bavi arhitekturom ili mašinstvom nekako slabije obraća pažnju na ljude i životinje u crtežu. Ima i izuzetaka (Zoran Tucić, na primer, mada i on ovde potpada), ali najčešći je slučaj da se pretežno usredsrede na dizajn zgrada, okruženja i vozila. U „Đubretaru“ okruženja govore sama za sebe, gde je i bez dijaloga jasno čitaocu šta se dešava i šta je tome prethodilo. Ali likovi neretko sliče jedni drugima, što je teško za praćenje same priče. No bez obzira na to, „Đubretar“ je vredan pažnje i treba ga overiti što pre, ako ne i reprintovati uz druga Hetzelova izdanja.
„Valando“ je nešto jednostavnija priča. Govor i o južnjačkom kauboju koji drpiše pare i satire gamad za uhlebljenje. Međutim, priča kojom je Rajački rešio da krene sagu o Valandu se bavi prvom većom začkoljicom u njegovom životu. Njegov bivši saradnik i on kidnapuju izvesnu učiteljicu nakon „overe“ kočija u kojima se kretala. S obzirom da tegle kasnije i dve bisage zlata, nije čudno to što krenu da ih jure svi do reda – bivši saradnici, indijanci, itd. A nije ni čudno da i učiteljica preuzme pušku u jednom trenutku, te nastane opšti karambol u vidu prepirki, opaski, dosetki i pesničenja (mahom među muškima). Valando ne odstupa mnogo od prosečnog kauboja-junaka stripa, izuzev karakterističnog izgleda koji mu Rajački „pripisuje“ četkicom i olovkom.
U tom drugom broju, uz „Valanda“ pojavile su se i par epizoda „Fijuksa“ polulegendarnog Nikole Maslovare. Ovo je bio indikator pravca u kome je „Eko-Strip“ trebalo da se kreće. Međutim, treći broj se nikada nije materijalizovao, te je sada red govoriti o onome što je moglo biti.
Štaviše, pustiću samog Rajačkog da objasni šta je moglo da bude, iz njegovog skorijeg intervjua sa Markom Stojanovićem:
Stojanović: Šta, ti si ostao bez drugog albuma, celog nacrtanog (reč je o drugoj epizodi „Valanda“ koja nije objavljena – prim. aut.)?
Rajački: Pa, nemam ništa više, nikakvog traga od toga…
Stojanović: A gde bi i to moglo da bude?
Rajački: Što mi je još žalije, bila je najava koju sam ja isto paralelno počeo da radim mnogo ambiciozno – „Suza svemira“, to je science fiction jedan, koji, da je u to vreme objavljen… To je bilo vreme dok nije postojao u nikakvoj (sic!) produkciji „Hari Poter“. Ja ne znam, to je bilo u samoj ideji „Hari Poter“; priča se vrti o dečaku koji gubi odnos klasičnog, od standardnog života pretvara svoju avanturu u jednom paralelnom svetu. Ja u svoj svojoj psihi koju su mi svi gurali, da sam malo zblajznuo sa stvarnosti, sa realnosti, sam sebe projektovao kao jednog dečaka zalutalog u svom svetu koji gleda kroz prozor, i odjednom mu se približava neka ogromna ptica, i on seda na nju i odlazi u svemir. Pa sam projektovao… Pa neverovatna sličnost sa idejom „Harija Potera“, čak i vizuelno. Ja nisam tad ni čuo ni video filmove, nisu ni postojali filmovi o „Hariju Poteru“.
Stojanović: Devedesete je „Hari Poter“ objavljen.
Rajački: Dabome, ali neverovatno liči .E to mi je žao, što nije ta „Eko“ kuća (sic!) – oni su dali najavu, sledeći album je trebalo to da ide. Nigde više ni traga ni glasa od toga nema.
Dakle, tu smo – Rajački je još ranih devedesetih osmislio priču koja, njegovim rečima, podseća na „Harija Potera“, ali koja pogledom na samu ilustraciju više podseća na film „Priča bez kraja“ rađenog poznih osamdesetih. A kako se vidi iz samog ovog odeljka intervjua, sem ove epizode (koja je cela nacrtana!) je trebalo da izađe i nastavak „Valanda“. Na veliku žalost, vrlo je verovatno da su oba izgubljena zauvek. Šta se zapravo desilo, takođe priča Rajački:
Stojanović: Ali čekaj, ladno ti si uradio jedan album, a drugi si počeo?
Rajački: Ma uradio sam ja i drugi; u ono ratno vreme, ja njima predam i njega.
Stojanović: Pa gde je taj drugi?
Rajački: Pa niko to više ne zna. Kad sam otišao da tražim, onda jurim nekog ko je već bio. Onda su došli ovi novi, ovi krimosi, sa crnim kapama umesto frizurama i kravatama. Bio sam ja i sin Hetzelov – Branislav Hetzel – koji je isto za tu produkciju radio album (Branislav Hetzel je sin Aleksandra Hetzela, strip autora i slikara koji je preminuo početkom devedesetih – prim. aut.), i kad smo došli da vidimo šta ćemo sa tim stvarima, šta ćemo dalje, „Nema honorara, nema pare, nema“…
Stojanović: Šta, oni vama nisu platili?
Rajački: Ma nikom ništa! To je počela ratna priča, pa onaj taktički video nas onako izgubljene, kao „slučajno“ mu ispao pištolj (smeh) mi se gledamo…Majke mi.
Stojanović: Ispao pištolj?
Rajački: Kao u ovim serijama o Šojiću, kao „slučajno“! „Šta vi to radite ovde, vi ste odradili vaše. Šta imam ja s tim? To je bio neki Žika, ja sam Mika, ja s tim nemam ništa, novi ljudi, novo“…Tako sad posluju sve te kuće i kompanije i firme.
Lepo ste pročitali – ljudi su vadili pištolje! To je samo jedan od tužnih detalja naše skorije stvarnosti, kao i još jedna u nizu nepravdi prema stripu kao instituciji. A takođe saznajemo i da je – verovatno – Hetzel radio još jedan album za „Jugoslaviju Eko“, mada je moguće da je Rajački govorio o „Đubretaru“ i pomešao vreme izlaska. Sve u svemu, „Eko Strip“ je ugašen, a za njega nisu odgovorni (samo) slaba prodaja i nedostatak novca. Vrlo je jasno i nedvosmisleno odgovoreno pitanje gašenja ovog projekta – okončali su ga kriminalci koji su se dočepali visokog položaja. Stvarnost nije uvek lepa, a ne treba se o njoj ćutati.
A ne treba se ni ćutati o „Eko Stripu“. Izdavač se zvanično vodio kao prva privatna kuća u Jugoslaviji koja je pustala strip u promet, a njen model – domaći stripovi u vidu mekokoričenih proto-albuma u mesečnom ritmu izlaženja – je bio donekle inovativan, barem što se domaćih izdanja tiče. Uz to, izbor priča, objavljenih koliko i planiranih, je varirao žanrovski, sadržajno i po izvedbi. Vode se razgovori o pojedinim reprintima (recimo „Valando“), ali dok (ili ako?) se to ne ostvari, još uvek imamo „Eko Strip“ da nas podseća na vreme kada se domaći strip probijao kroz nemoguće prepreke i, nažalost, prerano popuštao.
