Mi smo, za razliku od drugih kuća i gazdi koje su bile, bili svi nosioci zajedničkog čeda, „Val stripa“. Znači svi smo delili sadržinu rada i nerada, uspeha i neuspeha.
– Dragan Stokić Rajački, iz intervjua 2016. godine
Strip i Boljevac? Čovek bi se smejao kada tako nešto čuje. Otprilike kao „hoteli sa pet zvezdica i Aranđelovac“ ili „Prirodnjački centar sa maketama dinosaurusa i Svilajnac“ ili „Salon stripa međunarodnog karaktera i Laktaši“. Ali eto, ima čuda svuda. A Boljevac je jedno vreme, jedno jako kratko vreme, imao jednu strip-reviju koja je imala pretenzija da bude novi bastion domaćeg stripa.
A čovek odgovoran za ovu reviju, zvanu „Val Strip“, je bio Živomir Žika Tasić. Pored toga što ju je uređivao i efektivno stvorio „prvi privatni strip časopis u Jugoslaviji“, poznat je i po enormnoj ljubavi prema devetoj umetnosti (preko deset hiljada stripova i znatno više drugih predmeta za skupljanje, poput markica i novčića) i prema pisanju par epizoda domaćeg strip-junaka „Ninđe“. Tasić je na svoju ruku, maltene samo o svom trošku i na svoje živce preuzeo ovaj projekat i uspeo da progura tri cela broja u drugoj polovini osamdesetih – dva redovna broja i jednu vanrednu svesku.
E sad, kakve saradnike može da ima čovek koji je iz čistog entuzijazma rešio da pokrene strip-reviju? Odgovor je prost – ljude koji su iz čistog entuzijazma bili rešeni da stvaraju stripove. Samim tim treba izdvojiti ljude koji su bili najviše prisutni u sva tri broja časopisa. Prvi i najčešći je bard zaječarskog stripa, Dragan Stokić Rajački. Sa dve naslovnice i tri stripa gde je kompletan autor (jedan od njih začet kao serijal), Rajački je u to nesrećno doba pokazao da i dalje nije „za staro gvožđe“, da krije kreativnu iskru i gomilu priča spremnih da budu ispričane. Tu je možda izdat i njegov krunski vrhunac u stripu, serijal „Valando“ koji, poput „Lutalice Bilija“ Profketa i Lacija, nije tipičan vestern. Međutim, „Valando“ nije jedini serijal koji je na velika vrata ušao u domaći strip putem „Val stripa“. Tu je i čedo koje je otpočeo De Lazare, te ga nastavio sa stalnim saradnikom Lazarom Odanovićem, „Došljak iz svemira“, odnosno „X-sion“. Prve dve epizode ovog simpatičnog stripa su krasile oba redovna broja Tasićeve revije, plus je simpatični svemirac imao planova da život nastavi u takođe ugašenoj „Finesi“. Međutim, De Lazare i Odanović nisu samo ovim stripom prisutni – njihov „Rene Bozar“ je takođe zavređivao pažnju, takođe u oba redovna broja. Ovo zaokružuje angažman De Lazarea u „Val stripu“ na četiri, a Odanovića na tri stripa. Sa po dva angažmana tu su Franja Straka (jedan po redovnom broju), Goran Đukić (jedna naslovna i crtež jednog stripa), Svetozar Obradović (oba u drugom broju) i sam Žika Tasić (jedini tekstualni predlog u „Val stripu“, u drugom broju, kao i scenario za epizodu „Ninđe“). Sa po jednim angažmanom su prisutni Dragan Perić, Saša Milutinović (scenario), Bane Kerac, Miša Marković (crtež), Božidar Boža Veselinović (kompletan autor), Jugoslav Jončić (ilustracija) i Nikola Maslovara (ispomoć De Lazareu oko jedne scene).
Inače, valja pomenuti i pokoje vrlo hrabre iskorake u ovoj reviji. Iako je sadržala stripove socijalističke tematike (jedan od Toze i Kerca i jedan od Rajačkog), pokrenuti su i više „nacionalni“ stripovi, ako se takvim mogu nazvati. Jedan je serijal-koji-ne-beše-a-trebalo-je-da-bude, „Sloveni“ (Toza i Đukić), a drugi je reprint Veselinovićevog poznatog „Zulumćara“. Oba se bave temom koja se nije često obrađivala u tadašnjem popularnom stripu. Nije bilo partizana i Nemaca, već starih Slovena, kao i Srba pod turskom okupacijom. Naredni hrabri korak bi bili humoristički stripovi. „Rene Bozar“ i oba stripa na kojima je Straka sarađivao nisu imali odziva u drugim revijama tog vremena, koje su akcenat stavljale na realistični stil i akciju. Samim tim je smeštanje ovih radova u „Val strip“ jasno stavilo do znanja da je časopis namenjen za svakojaku publiku, sa različitim ukusima.
Jedini tekstualni prilog, „Jugoslovenski strip u 1986. godini“, daje lep uvid u dešavanja na polju devete umetnosti u bivšoj Jugi. Tasić detaljno, ali ne previše faktografski (i.e. ne suvonjavo) niže događaje, izložbe, izdanja, nagrade i projekte koji su obeležili samo tu jednu godinu u stripu. Naravno, te jedne godine je i prvi broj Tasićeve revije ugledao svetlost dana.
A sad ono čudnije – otkud vanredna sveska kod časopisa koji je jedva izgurao dve redovne? Što ne tri redovne? Šta se desilo?
Pa, najverovatnije je bilo isto što i kod većine novokreiranih časopisa u to doba. Isplativost je bila mala, novac se nije zarađivao, te do trećeg broja redovne serije nije došlo. Međutim, zanimljivo je da je u vanrednoj svesci stajao oglas em za sledeći redovni broj, em za još jednu vanrednu svesku! Pa čekaj, pitate se, kako to sad DVE vanredne sveske? Ako se već ima materijal, što ne redovno? Pa, opet, razlozi mogu tu da se množe i da skapavaju, ali ako bismo pogađali, najverovatnije bi priča bila ovakva kakva sleduje nakon tačke. Materijal u prve dve redovne sveske je već bio u ranim fazama, i kao takav mamio je nastavak. Svi vodeći serijali – „Valando“, „Sloveni“, „X-Sion“, „Troje nesalomivih“ – su bili u fazi prve ili druge epizode. Sa vrlo otvorenim krajevima, ako ne i naznakama „nastaviće se“, pa i najavama za sledeći broj. Međutim, kako do tih brojeva nije došlo, a imalo se drugog, nevezanog materijala, pokrenuta je i vanredna publikacija. Manji format, manji broj strana, i samo dva serijala da ispune svesku – novi „Ninđa“ i početak Bogićevićevog „Zulumćara“. Dakle, problem redovne serije je „nasleđen“ i ovde – početi serijali, nedovoljno novca i prodaje za nastavak.
I tu smo gde smo. Boljevac je sebi obezbedio istorijsku fusnotu „Val stripom“, a Žika Tasić mesto među domaćim strip entuzijastima zaslužnim za promociju domaće stvari. I lepo reče Rajački iz citata na početku ovog teksta – autori su bratski podelili i rad i nerad, i uspeh i neuspeh. Svako je nakon „Val stripa“ otišao na svoju stranu, a sam časopis postao kuriozitet sakupljačima koji i dalje pluta po prodajnom internet etru. Želje je bilo, rada je bilo, ali kada se kockice ne slažu onda kada je najgrđe, kraj je, na veliku žalost, neminovan.
