neko je za nama vikao: hej pijanci, hej, hej sunđeri
oko nas su neke šarene mutave ptičice letele vrlo snisko
nešto se događalo
grad je bio pun besnih pasa
u zlatnim kavezima dremali su majmuni
smišljajući kako da nam promene budućnost
njihove podgojene sluge jurile su veštice po sokacima
jeftine, podmlačene ideale nudili su u šarenim paketićima
bio je božić
veliki crni talas prekrio je grad
besni psi sedeli su na trgu i birali svog kralja
kada su mi objavili prvu priču – leto u septembru
mislio sam: samo da provale da sam genije posle ću lako
nisu provalili
kiša je tog proleća postala iznenada tiha i magličasta
poput prvih devojačkih suza
bila je topla i mirišljava, puna ocvetalog voća i nekih šarenih
leptira koji su danima prosipali prah sa svoih nežnih krila
po srebrnastim vitražima naše mladosti
bilo je vreme za buđenje
izašao sam na ulicu i dodirnuo novi dan jezikom
bio je gorak
sve što je nekada postojalo
postoji
čujem tešku pesmu mrtvih i nebo kako plače
oni koji su imali svoju revoluciju
nisu shvatili da je nama potrebna naša
svakom svoja igračka
škripe tramvaji majku im majčinu
škripe u predjutarnjoj magli
u malom mozgu u potkolenicama
živim mučki
živim ništački
dok mrtvi prašinjari oko mene mudruju
bivši revolucionari sriču nevidljiva slova
daleke budućnosti
a prolazi noć
a kafane zatvorene
a škripi nešto majku mu
škripi oko srca i hladno u gaćama
zašto su nas preverili vičem
gospodine vaše isprave – kažu
